Samo drugačiji menjaju svet
Moja baka vam se izvinjava
Frederik Bakman
Fredrik Bakman, jedan od najpoznatijih blogera i kolumnista u Švedskoj, osvojio je svet svojom prvom knjigom „Čovek po imenu Uve“. Specifičan u zapažanju detalja i prikazivanju emocija, Bakman osvaja i knjigom „Moja baka vam se izvinjava“, koju mnogi ocenjuju i boljom od prvenca.
Evo zašto je zaista vredi pročitati.
Prvo, i ovo je priča o samo naizgled običnim ljudima, koji imaju samo na prvi pogled tako tipične živote. Ali, pisac ulazi duboko u sve situacije, dajući drugačiju sliku o svakom od likova u romanu, prosto čitaoca uvlači u svaki trenutak ne samo kao posmatrača već učesnika.
Sam naslov navodi na pomisao da je reč o osobi koja je u životu mnogo grešila, ali zapravo, kada sklopimo knjigu pitamo se šta sve pod greškom možemo podrazumevati? Šta smo u stanju da činimo ljubavi radi, kako između dva nesavršena puta biramo onaj kojim ćemo krenuti, koliko žrtvujemo sebe i naš mikrokosmos da bismo spasili svet oko nas?
U romanu je reč o baki, staroj 77 godina i njenoj unuci Elsi, koja samo što nije napunila 8. Njih dve imaju neki svoj svet, način komunikacije, neku posebnost. Nije to odnos bake i unuke kakav srećemo, ali liči, postoji ta, za bake i unuke tipična neverovatna povezanost i poseban oblik ljubavi.
Baka je sklona da pravi razne probleme, ulazi u lude situacije, ponaša se svojeglavo i za mnoge nevaspitano i neprihvaćeno. Unuka nema drugare, odlična je u trčanju jer stalno beži od nasilne dece u školi, onih koji maltretiraju drugačije i slabije. Baka je zato od svega lošeg oko nje, od svih strahova i tuga, noćnih mora, štiti putovanjima u neke zamišljene svetove. Toliko zamaštane da sve priče iz bakine Zemlje skoro budnih Elsa prihvata kao neki lepši, paralelni univerzum u koji beži.
Jer u kraljevstvima u toj Zemlji skoro budnih svi su drugačiji, niko ne mora da bude po standardima. Baka je ceo taj kosmos i sve te priče izmislila, tako nam se čini u početku, ali kasnije shvatamo da je to samo odraz svega što je činilo bakin život, i da likovi iz tih bajki i priča zaista postoje.
Baka je često govorila unuci da „Samo drugačiji ljudi menjaju svet, niko normalan nikada nije baš ništa promenio“. Baka je bila jedna od takvih.
I unuka je drugačija, u mnogo čemu nalik svojoj baki. One su posebne na mnogo dobrih načina. Zato baka ostavlja svojoj unuci pisma namenjena raznim ljudima, u kojima im se izvinjava zbog onoga što im jeste ili nije učinila.
Mnogi će pomisliti da je reč o neprijatnostima zbog kojih je i policija često opominjala, kao što je upad u zoološki vrt, pljuvanje policajca, gađanje kuglicama za pejntbol. Ali, nije. Reč je o velikim delima, spasavanju života, izvlačenju sa dna, pružanju pomoći onako kako retko ko želi i može.
Baka je bila lekar, hirurg, davala je celu sebe bolesnima i povređenima širom sveta. Zaustavila se kada je Elsa rođena. Unuka misli da je njena mama zbog toga tužna i ljuta na baku, ali vremenom shvata da je majka kada je odrasla sve razumela, iako je kao dete bila povređena zbog toga.
Elsin tata nije razigrana duša, deluje hladno (što zapravo nije, jednostavno ne ume da se ispolji) i ona s njim teško komunicira, posebno od kada su se on i mama razveli. Sve to je boli i čini da se oseća nevoljenom, ali i nebitnom jer mama čeka bebu sa čovekom koji je takođe drugačiji, Elsi ne baš blizak. A tu je i niz komšija, drugačijih svaki na svoj način. Da li je to strašno?
Ne. Autor nas u početku zasmejava opisima i situacijama. Kako nam rasvetljava te silne čudnovatosti, tako smeh pretvara u toplinu emocija. niko nije onakav kakvim se čini. To što Elsa misli da je ne vole je samo drugačiji način izražavanja velike ljubavi prema njoj.
A s njom je teško. Previše zrela, pametna i predugog jezika za svoje godine, gradi bedeme oko svoje duše. Osim bake, niko ne zna kako da joj priđe, samo sa bakom je najsrećnija. Emocije krije, komunikaciju izbegava koliko može, jer kako Elsa kaže „kada ćutite, skoro nikoga ne razočarate.“
Ovo je predivna bajka za odrasle, krimi roman, slika sveta oko nas, onog koji ne stižemo da vidimo i upoznamo. Ovo je knjiga koja nam poručuje da nije uvek sve onakvo kakvim ga vidimo, da za sve što je loše, za svako ponašanje ljudi postoji neki razlog, splet teških emocija. Da se niko loš rodio nije nego je takav postao, zatvarajući se u čauru da se zaštiti od novog bola i povređivanja.
I tako, dok Elsa ostaje bez bake koja je za nju bila superheroj i jedini oslonac i prijatelj, u trenucima kada saznaje ko je i kakva je baka bila pre njenog rođenja, i mi počinjemo da posmatramo naš svet malo drugačije.
Posebno u odnosima sa onim najbližim, genima povezanim. Postajemo svesni važnosti da se sve nejasno objasni, neizrečeno izgovori, nepokazano otkrije. Da bismo, umesto sa osećanjima da nismo voljeni, željeni, potrebni, shvatili da je istina upravo sve suprotno.
Samo je potrebno zastati i razumeti da superheroji postoje, ali imaju pored vrlina i mane, koje, zavisno iz ugla iz kojeg su posmtrane, mogu zameniti mesto.
Pa da shvatimo da se baka izvinjavala ćerki zato što nije s njom provodila dovoljno vremena, jer je spasavala stotine života. Na primer. Za ostalo – otkrijte sami čitanjem ovo knjige. Odnosno, uživanjem u njoj.
U načinu na koji je napisana, tome kako ulazi u dubine ljudske duše i slikanju života bojama koje su za mnoge, na žalost, nevidljive.