Roman o pravim vrednostima
Čovek po imenu Uve
Fredrik Bakman
Verovatno ste već čuli za knjigu „Čovek po imenu Uve“. Ona je međunarodni bestseler i prevedena je na čak 40 jezika! Snimljen je i film po ovom romanu, koji je prošle godine bio nominovan za Oskara u kategorijama za najbolji strani film i za najbolju šminku i frizuru.
Autor knjige je Fredrik Bakman, jedan od najpoznatijih švedskih blogera i kolumnista. Karijeru pisca počeo je, vrlo uspešno, upravo ovim romanom 2012. godine.
Šta je to što ga je dovelo do toliko velike popularnosti?
Bakman prati poslednjih par godina jednog naizgled prosečnog čoveka, ne posebno obrazovanog, pripadnika više nižeg nego srednjeg sloja, povremeno se vraćajući u njegovu prošlost, da bismo ga bolje upoznali. Pa i prepoznali razloge zbog kojih je postao takav kakav je.
Ne loš. Ne zao. Samo čovek bez osmeha. Bez tračka radosti. Džangrizav do krajnjih granica. Naporan i drugima i sebi. Čovek bez normalnih želja i nadanja. Čovek nenormalnih zahteva i bezbroj nametnutih pravila i sebi i celom svetu.
Čovek čije su srce ledili ljudi i događaji. Kog život uopšte nije mazio. Koji je samo jednom voleo i bez te ljubavi ostao, zbog njene bolesti.
Uve ima 59 godina i zbog problema sa zdravljem ga šalju u penzuju. On ne odlazi svojom voljom, i to ga vrlo pogađa. Kao i sve ostalo što nije po pravilima i nije pošteno. A on je beskrajno pošten čovek sa bezbrojnim pravilima. I bez imalo razumevanja za sve i svakoga što je drugačije.
Imao je težak život, bez ljubavi. Život sa vrlo malo reči, ali mnogo napornog rada. Život bez emocija koje se pokazuju, valjda je lakše živeti bez njih jer onda manje boli kada vas povrede. I kada se u njemu probude, on to pokazuje na čudan način.
Ta jedna posebna žena umela je da ih prepozna. ali, nje više nema i on želi da joj se pridruži na onom svetu ali mu niz pokušaja propada. Jer se pojavila jedna druga, mlada komšinica koja na njega gleda drugačije, kao na prijatnog komšiju. A kako pokušava da okonča svoj život ostavljajući iza sebe sve u savršenom redu, tako da niko ništa ne može da mu zameri, pokušaji su neuspešni. Možda i zato što mu se, ipak, živi, ali to neće da prizna jer ga je sramota? Zato što je njemu u redu da ode kod svoje žene.
Uve je čovek koga je teško voleti, a na prvi pogled nema ni potrebe za tim. Jedan od onih koji zrače negativnom energijom i idu na živce. Neprijatan, narogušen, asocijalan. Za izbegavanje.
On smatra i radi na tome da svi poštuju pravila: kuda voze, gde ostavljaju bicikle, kuda hodaju, kako održavaju svoje domove… Svakog jutra vrši samoinicijativno inspekciju celog kraja, proverava da li je sve na mestu na kojem on misli da treba. A ako nije, vrlo je grub i verbalno neprijatan. Kao i prema svakome ko ne vozi auto marke koju on smatra jedinom valjanom.
U osnovi, Uve je neverovatno pošten čovek, vredan i spreman da pomogne.
Komšinica koja ga gleda drugačije od ostalih, zajedno sa suprugom i dvoje a do kraja knjige i troje dece, uspeva da ga navede da pokaže i svoju izuzetno plemenitu dušu. Ne ume kao drugi da pokaže šta oseća, ali shvatamo da je sposoban za to i više i iskrenije, da bude više čovek od onih koji ferceraju u izražavanju osećanja.
Svako od nas poznaje bar jednog Uvea. Onog ogorčenog usamljenika koji bi nam mogao biti dragoceniji nego neki drugi ljubazni i nasmejani, a zapravo površniji i promišljeniji čovek.
Dok čitamo ovu vrlo kvalitetno i dinamično napisanu knjigu, mi ulazimo u dubinu razvoja njegove ličnosti, koju je život, opstanka radi, tako oblikovao. Kao što težak život i nedaće oblikuju i druge ljude, pa žive okamenjenog srca, a mi ih ne razumemo.
Priča nije ipak mračna, već vedra, vrlo simpatična, na momente smešna, ponekad izmami kod čitaoca poneku suzu a u poslednjem delu otapa srce saznavanjem koliko ga je ljudi, možda ne volelo, ali poštovalo i cenilo.
To njegovo poštenje i to što je radan, vredan, spreman da nauči i u nevolji bez obzira na okolnosti pomogne.
Shvatamo da su takvi ljudi oko nas dragoceni, da je potrebno da se ne sukobljavamo sa njima već im priđemo na nežan način i tako u njima steknemo bezrezervnu podršku. Ljudi koji će, iako nam nikad nisu podarili osmeh i toplu reč, uskočiti u vatru za nas, spasiti život ako je ugrožen, ispuniti poneku želju, popraviti, zakrpiti, izboriti se za naša prava.
„Čovek po imenu Uve“ je poseban roman o tome kako i kakvi živimo u odnosu na okolnosti koje su nas stvarale, i pravim vrednostima na koje često ne obraćamo pažnju. A trebalo bi.