Mislim da sam svoje pse, po povratku kući, gledala drugim očima. S više razumevanja. I onu lutalicu što nam čuva zgradu. I onu dvojicu u kući s druge strane ulice što laju po celu noć. I onu dosadu iznad nas što cvili od sumraka do svitanja.
I da se pitam: koliko zaista mnogo od pasa dobijamo, a koliko im malo dajemo? Možemo li, opet, od njih naučiti šta je to bezuslovna ljubav, najvrednija i najvažnija? Voleti, bez ikakvog interesa? Koliko je jednostavno živeti sada i ovde, bez nerviranja, osuđivanja, strahova?
Ovo je komad i za one koji prema psima ne gaje emocije. Odlično urađena predstava po tekstu Kristofera Dž. Džonsona, australijskog reditelja i glumca i scnariju i režiji Erola Kadića. Predstava zgodna za igranje na manjim prostorima, pa su je mnogi širom Srbije već mogli gledati. I u Beogradu se igra na više mesta, deo je reportoara raznih scena.
Veliki glumački izazov u kojem su se obojica pokazali odlično. Bez želje da budemo patetični, trebalo bi pomenuti da je u prvobitnoj postavi umesto Srđana bio nedavno preminuli Marinko Madžgalj, koji je igrao samo tri puta, s obzirom da je ubrzo bio suočen sa strašnom dijagnozom. Moj subjektivni osećaj je, da i Srećković i Timarov igraju za svog bliskog prijatelja i kolegu, bar jednim delom. Ostalim se daju publici, vama koji znate kako da dobro provedete antistresno veče.
Danima se smejem kad se se setim kako Timarov skače kad oseti nalet energije, ili Kuburinog mahanja grivom rasnog psa ili češanje zbog buva. I sigurno ću se još dugo smejati.
Smeh je najbolji lek, a u kombinaciji sa pozorištem, u kojem svako daje svoj maksimum, dobijamo terapiju čiji je efekat na naše misli i svest dugotrajan. Primamo energiju koja nam je u ovim nervoznim i stresnim vremenima preko potrebna.
