Kolumna ANTITABLOIDNO
Led

Mislio sam da će mi za reč „led“ uvek ostati asocijacija na leto, nema zaštite od grada i istoimeno ostvarenje Radoša Bajića. Ali ove zime ću upamtiti led po tome kako se, upravo zahvaljujući tome što su me vozili profesionalci i dobri vozači, nisam našao na nizbrdici života.

Zapamtiću i slučaj moje drage koleginice Vesne Dedić koja je, eto, nezgodno pala dok je krenula put studija. U zemlji u kojoj inspekcija govori stanarima da treba da čiste svoje stepenice i ulaze. U sredini gde je u nekad pitomom Novom Sadu i Vojvodini postao manir da nas jednostavno „boli uvo za sve“. U zemlji u kojoj su retke ulice koje se redovno čiste.

I gde je svaki sneg – vanredno stanje. A da su nam putevi loši, na to smo se navikli. Nego mi žao moje koleginice kojoj se kupus smrzao u kacama. Žao mi onog silnog naroda što se klizao i što se silno povređivao po ovim stravičnim hladnoćama.

Taman kad smo pristali na teoriju zavere da je sve to vatikansko-kominternovska zavera da više neće biti nikada zime… da snega nećemo videti… pojavila nam se majka priroda da nam pokaže i dokaže da je glavna i da se ipak priroda, karma, sudbina, ne može kontrolisati.

Voleo bih samo malo da smo racionalniji. Da smo organizovaniji. Da se još uvek držimo onog slogana što smo ga onomad učili u školi i koji kaže „Ništa nas ne sme iznenaditi“.

Žao mi je sveta koji je stradao samo zato što smo mi večito neorganizovani. I gde je tu lek, gde je antistres. Što bi poručili urednici i autori ovog sajta? Pa lek je, ako je već opasno da izlazite na ulicu, da otvorite slike iz vaših starih albuma, da uzmete mobilne u ruke, kompjutere u šake… Jer nije se sve zaverilo protiv nas vaskolikih Srba. Jer nekim čudom struje ima.. I elektroenergetski sistem radi…

Da kažete: Živeo Nikola Tesla. Živeli i Pupin i Tesla. Da pogledate svoje slike sa mora… Da se setite kako su proleće i leto divna godišnja doba. Da na neki lep način ožalite kupus koji vam je propao u kacama. I da shvatite da je život i zdravlje osnovna stvar na ovom svetu. Da pokušavate da izbegnete stres i da ne gledate vesti o tome kako opet nisu čistili ulice i kako je nastao kolaps u saobraćaju. Da prestanete da se nervirate što živite u zemlji gde se elementarne civilizacijske norme kulture ne poštuju, od toga ko prvi koga propušta u saobraćaju, do toga da smo zaboravili na osnovne principe ljudskog altruizma.

Ove zime sam saznao da postoje sposobni ljudi koji vas mogu dovesti bezbedno do Zlatibora kada je u zemlji saobraćajna kataklizma. Da postoje pametni ljudi koji znaju da ako je zastoj u Beogradu, da se može ići preko Pančeva, pa dalje preko Zemuna.

Da postoje ljudi koji su profesionalci u svom poslu. I dakle, sve dok ne budemo u službama imali ljude koji su tu da bi radili odgovorno svoj posao, nema nama spasa, od medija, medicinara, do šofera i konduktera.

Osnovna stvar koja me nervira u ovoj zemlji je što ni u jednoj oblasti naših života ne postoji RED, a u međuljudskim odnosima je zavladao LED. I svi su nešto ljuti i histerični.

Ovaj sam tekst napisao pošto sam saznao kakvo je stanje na putevima i pošto sam odlučio da se što manje informišem. Time spasih svoju dušu. I držim se osnovnog modela ovog portala da sve mora biti antistresno. Moj dragačevski temperament ukroćen u vojvođanskom mentalitetu doveo me je do toga da mi fino vaspitanje često ne dozvoljava da pravim rečima „gledam“ opšte stanje u našoj svakodnevici.

I dalje ću ostati fin, jer me vi takvog volite.  A ja odoh da gledam slike sa mora… I to vam je kao u pesmi Mikija koji nam je prerano otišao… uz stihove “Pijem al’ ne znam čemu sve to”. Takav sam vam i ja.

Nervirao sam se, ali ne znam čemu sve to. A znam da će na ovom brdovitom Balkanu biti samo onako kako je suđeno. Tu logika ne pomaže.