Antistres Vodič Choose your #luckymessage for your #luckyday
Ako hoćete da probudite krvotok i zagolicate maštu, knjiga koju predstavljamo je pravi izbor. Možda ćete je čitati danima, ali većina kad krene ne zaustavlja se do kraja.
Autor hit-knjige Najveće tajne i misterije Srbije je Saša Ignjatović, prvenstveno novinar, ali i pisac koji svet posmatra u svim dimenzijama, zapažajući i najsitnije detalje. Ali ne bilo koje, već one koje priči daju pun ton i boju. Saša kaže da mu je neobični susret usred Beograda pomogao u odluci da objavi priče o svojim susretima sa nepoznatim.
– Mogla je možda ova zbirka da bude objavljena i ranije, ali postoje knjige, kao i ljudi, kojima je neophodno da sazre, kako bi u pravom trenutku pokazali koliko zaista vrede. Postojala je, prirodno, dilema u meni, jer znam sa kakvim sam se sve predrasudama sretao u karijeri, a ova kontroverzna tema je dušu dala da izazove nevericu i podsmeh. Međutim, jedan događaj opisan u knjizi uverio me je da sam doneo pravu odluku kada sam rešio da podelim svoja iskustva i doživljaje sa granice stvarnosti.
Poznati novinar tvrdi da je jednog kišnog dana na Dorćolu sreo misterioznog starijeg gospodina, koji mu je, iz čista mira, postavio čudno pitanje – da li se plaši smrti.
“Kišni čovek” ga ubedio da napiše ovu knjigu
– Neobični gospodin je prekinuo moju muku i izgovorio rečenicu koju i danas pamtim. Da strah od smrti nestaje kad čovek dovrši sve započete poslove. Shvatio sam to kao znak da treba da sednem i konačno završim rukopis koji mi je dugo stajao nesređen u računaru.
Knjiga Najveće tajne i misterije Srbije sadrži dvadesetak autentičnih priča nastalih iz autorovih susreta sa neobičnim ljudima i suočavanja sa čudnovatim događajima. Uključujući i priču o susretu sa “kišnim čovekom”.
– Kao novinar prošpartao sam Srbijom uzduž i popreko. Nisam jurio za misterijama, ali one su kao po pravilu stizale mene. Malo se kad dogodilo da ono što sam napisao nisam i sam doživeo. Gotovo svaki novinarski zadatak van uobičajenih, svakodnevnih tema vodio me ka ljudima koji su preda mnom otvarali neku od stranica ove knjige, prema neobičnim mestima kojima sam lutao pokušavajući da pronađem smisao u onome što mi se događalo. I onda kada mi se u Maletini kraj Đunisa tlo treslo pod nogama bez vidljivog razloga, i kada mi je automobil otkazao poslušnost u ponoć, na mostu koji vodi ka selu Bistrica, i kada sam slušao neopisive zvuke iz kamenih katedrala Đavolje varoši, i dok sam se umivao vodom sa Đurđevdanskog izvora kod manastira Gornjak… nisam mogao ni želeo da sakrijem poštovanje prema silama koje upravljaju prirodom na način koji je nama i dalje nedokučiv. Trudio sam se da svaku priču predstavim što vernije, iz svog ugla i uz neznatne dramaturške intervencije, tako da je pitanje autentičnosti samo pitanje poverenja između čitaoca i autora.
A meni, posle čitanja ove knjige, prosto dođe da obiđem sva opisana mesta. I osetim tu silu prirode i neobičnosti za nas, obične smrtnike, i pred kojom osećam, ne strah, već radoznalost pomešanu sa potrebom da je bolje razumem.
