Vesela domaćica
Otrese se prašina, popravi haljina i – idemo dalje

Dobar dan vesele/i moje
Da vam šapnem…

Dokazano je, a i lično sam se uverila, da zavisno od frekvencije koju naše misli i emocije emituju, mi u naš život privlačimo ljude, stvari i događaje na svesnom ili nesvesnom nivou. Često uhvatim sebe u razmišljanju da li mi je ta spoznaja zaista donela olakšanje ili nije. Trebalo je vremena da prihvatim da je za sve presudna odgovornost kako prema sebi, tako i prema drugima. Lično sam uspela da shvatim kako život funkcioniše, osvestim stanja koja mi se nisu sviđala i  donesem odluke koje će me uz posvećen rad na sebi voditi pravim putem. U suštini sam veoma zahvalna procesu života što me doveo na to putovanje jer upoznati sebe je dosta izazovno. Nova saznanja često nisu prijatna ali kada raznoraznim spoznajama dođemo do odgovora, nastupa olakšanje jer tada shvatamo da je na nama lično odgovornost za dalje i da samo od nas zavisi prihvatanje i reakcija, a i odluka o preduzimanju sledećeg koraka. Ovo mi sve ide dosta lakše kada sam ja u pitanju. Nova pitanja mi se otvaraju kada su u pitanju meni dragi ljudi.

Pitanje koje me okupira ovih dana je vezano za moju prijateljicu, koja već duži period prolazi kroz dosta izazovnu životnu fazu. Veoma mi je draga. To su oni ljudi koje upoznate, tačnije se prepoznate i prećutno dogovorite na prijateljstvo za ceo život. Sada takođe znam da to nije slučajno. Međutim mene veoma zbunjuje njen trenutni bol. Prolazi kroz tešku situaciju sa decom, emotivno nezadovoljna i finansiski na ivici egzistencije. Od rate do plate, od čeka do čeka i to već traje poprilično dugo. Da li je moguće da je ona to sve sama sebi prizvala? Ne mogu a da se ne zapitam kako baš to tako? Da li ona to zaista želi?

Iako ne deluje ohrabrujuće, teoretski i po mom ličnom iskustvu – jeste. Nezadovoljstvo privlači još nezadavoljstva i lanac se nastavlja, karika na kariku. Na našim podužim kafama, pokušam nežno i polako da joj predočim moje skromno znanje o ovom moćnom zakonu. Pokušavam da  je ohrabrim i na ličnim primerima pokažem da su promene moguće, samo ih treba želeti i hteti. Ne postoji lanac ni karika koju klešta ne mogu preseći ali je potrebno klešta uzeti u ruke jer nam sama neće doći.

Zahvaljujući sopstvenim odlukama često i nesvesno sednemo u pogrešan voz. Tada nam je, naravno,  svaka stanica pogrešna. Nezadovoljstvo privlači još nezadovoljstva i nekako se nađemo u situaciji kada pomislimo da nema kraja. Kolotečina nemile situacije preovlada veru, nadu a sreću zameni tuga i nemoć, bezvoljnost i bespomoćnost, i misli se da nema kraja. Padnemo… da padnemo i nije nam prvi put… I ja sam padala… Bila sam u situacijama kada sve lepo teoretski znam, međutim pri nekoj već prvoj prilici dođe do momenta kada opet uradim sve po inerciji vođena ličnim pogrešnim uverenjima koja tako lako isplivaju na površinu, onda kada se najmanje nadate. I šta tad…???

Pa dragi moji ako to već niste lično iskusili – ništa… Ništa specijalno. Padne se pa se tako lepo ustane. Otrese se prašina, popravi haljina, a modrica prođe i posekotina zaraste… Prihvati se lična odgovornost bez osude i kritike, jer da nismo tu pali kako bismo drugačije i znali da zadatom zadatku nismo dorasli. Kako bi spoznali jačinu našeg nesvesnog koje vlada iz senke? Zaista da nema tih padova ne bismo mogli ni da osvestimo naše lične blokade i prepreke na putu. Išli bismo i dalje po inerciji kriveći sve i svašta, pokriveni ćebetom žrtve. Iako u meni postoji još pitanja, veoma sam zahvalna što sam savladala prve korake. NIJE BITNO PASTI, VEĆ JE BITNO USTATI.

Bitno je ustati sa voljom i željom da svesno zameni nesvesno. Nije lako, slažem se, ali isto tako je sve moguće uz volju, veru, želju i fokus na cilj a ne na način do cilja. Prilika je bilo i biće ih a na nama je kakve ćemo im šanse dati. Na nama je hoćemo li i dalje gutati prašinu ili se izdići i udahnuti svež vazduh. Moramo naći zahvalnost i za takve situacije jer iako često i nismo svesni, nažalost, uvek može i gore. Ovo sve ću pokušati da objasnim mojoj veseloj. Na njoj je da li će sesti i priznati sebi da je do nje. Posavetovaću je da prihvati, oprosti i prizna da nije mogla i znala bolje, a da uz svesnu odluku veruje da može da kreira novi bolji dan. Ona uskoro stiže kod mene a voli kolače… odoh da ih  spremim.

KOLAČ SA VIŠNJAMA

Sastojci: 3 komada jaja, 12 kašika šećera, 12 kašika mleka, 12 kašika ulja, 15 kašika brašna, 1 prašak za pecivo, 500 grama višanja ili trešanja i malo šećera u prahu za posipanje.

Umutiti jaja sa šećerom, dodati ulje i mlijeko. Kad ste to uradili, dodajte brašno pomešano sa praškom za pecivo i lagano zamešajte. Pola mase istresite u tepsiju oblika pravougaonika i malo zapecite. Zatim na to poređajte očišćene višnje i istresite preostalu smesu. Pecite još desetak do petnaest minuta na 200-250 C. Ohlađen kolač pospite šećerom u prahu. Prijatno 🙂 !