Antistres Vodič Pronađite svoj novi put i krenite ispočetka… 
Ove nedelje sam snimio izuzetno hedonističku emisiju koja kaže „Volim Srem, Banat i Bačku, volim luk, sir i slaninu, i navijam za Vojvodinu“.
Naravno, nije u pitanju autonomaška floskula nego to što volem kod sebe, što sam, kako su me zvali još na fakultetu, Lala. A opet volem što se toliko dernjam na mikforon da se jasno vidi da su koreni dragačevski.
Vojvodina, to je nešto što predstavlja opuštanje. To vam je Panonsko more u kojem se nalaze fantastične štrudle sa makom. Kulen, slovački je najbolji. A o čvarcima i mangulicama da vam ne pričam.
Od kako mi Željka Zebić reče da su čvarci zdravi i da su dobri za kožu i zube, ja sam vam se malo opustio. Popijem i po koju čašu vina, a sve uz pesmu Zvonka Bogdana.
Zato mi i jeste fascinantan primer mog gosta iz Slovenije, turističkog menadžera Jože Režonje. Obišao je onoliko svetskih destinacija, Jadran poznaje kao svoj džep. A želi da svoj godišnji odmor sa voljenom suprugom Vesnom provede – na salašima i u Vojvodini! Kaže, to će mu doneti mir i antistres.
Mihajlo Jovanović, naš drugar sa info-tura svoj relax pronalazi u lepotama Novog Sada.
Ja lično mir pronalazim u Sremskim Karlovcima gde sam i završio gimnaziju i imao najbezbrižnije dane školovanja. Lepa koleginica Marina Buljovčić kao predstavnik mlađe generacije kaže da mladi svoj antistres pronalaze u lepim izlascima po Vojvodini.
Ne postoji region gde je toliko zastupljena šarolika muzička ponuda.
U kojem je u menijima prikazan raznovrstan fantastičan „srpski sto“.
Razmišljah, da bih obišao sve novootvorene restorane i kafane u Novom Sadu, potrebno mi je bar pet narednih godina.
A radoznao sam kao svaki dživdžan iz Obedske pare.
I evo nas u Sremu, ovde mi je kolega Goran Eror objasnio kako se seckaju kulen, sir i slanina, i kako se „konzumira“ Vojvodina. Odmah mi je pokazao na delu tu podelu na „vinski“ i „svinjski“ Srem. I doveo me do „Hamletovske dileme“, jer ja sam mučenik koji voli i Sremice ali voli i lubenice.
„Panonsko more“ – to vam je metafora Đoleta Balaševića, i ja se fenomelno pronalazim u njoj. Pevač Renato Henz na mene je ostavio utisak kao neverovatno kulturan čovek. A onda shvatih – koreni su mu negde u Banatu.
Samo, ima Vojvodina jednu manu. Osim Fruške gore i Iriškog brega, ume periodično da depresira.
Ako ste vaspitani austro-ugarski, a život vam je postao „balkanska krčma“ sa tabloidnim prostaklukom. I zato, sačuvaj me Bože, hrvatske kulture, srpskog junaštva, navodnog bosanskog monolizma – sve to završi u balkanskom lumperaju.
U takvom trenutku pravi Lala postane depresivac i onda malo mora da poveća dinamiku. Zato ja volem Zemun i Zemunski kej, njih sam sebi, kulturološki, proglasio za Vojvodinu. Zato volim i Novi Beograd, samo tamo bih mogao da živim a da nisam u mom Novom Sadu. Jer, taj Novi Beograd me nekako ubrzava, a miriše mi na moju Vojvodinu.
Da bih preživeo ovo tabloidno vreme u kojem su se izgubili svaki moral i osećaj za meru, ja moram da ga živim prečanski… Natenane…
Moram jesti i luka, čvaraka i slanine. Moram se sladiti kolačima. Moram slušati i Bogdana i Balaševića.
I moram zvati antistres goste koji mi neće skakati po živicima. Znate, nama Lalama u mentalitetu nije urođena agresija. Mi samo tražimo malo mira.
Zato i tako živim, što više se relaksirajući, antistresno i antitabloidno.
