Antistres Vodič Choose your #luckymessage for your #luckyday
Da je žena oštrog jezika, vrcavog humora i vrlo bistrih misli, to znamo. U knjizi „Dabogda te majka rodila“, sjajna Vedrana Rudan je i otrežnjujuće realna.
Tema ovog romana je u osnovi odnos majke i kćeri. A zapravo je tema mnogo više, i svako od nas doživljava mnoge od njih i vodi unutrašnje bitke šta i kako uraditi.
Postupati kako nam srce govori ili kako se od nas očekuje? I zašto, šta god uradili, nije dovoljno dobro? Oprostiti i ići protiv svoje suštine, ili misliti pre svega na sebe? Možemo li zanemariti duboke rane koje su nam naneli oni koji je trebalo najviše da nas štite? Bezuslovno razumeti tuge pogreške?
Posebno u ovim vremenima u kojima je majka i dalje, bez obzira na sve, neko o kome bismo morali voditi računa. Onako kako je ona o nama. A šta ako nije, šta ako nemamo znanja i snage za tako nešto? Šta ako nikada nije bilo emocija, a kasno je da ih razvijamo, odnosno iskopavamo sa dna duše? Šta ako je ona celog života išla linijom manjeg otropa, žmureći, čak i kako smo bili ugroženi mi, njena deca?
Priča se može preslikati na živote bilo koga od nas, možemo se prepoznati u brojnim pa i duhovitim trenucima. Ipak, Vedrana Rudan je život ćerke pojačala teškim, ali svakako čestim elementima. Njena junakinja ima 60 godina, lepo radi i zarađuje, živi u primorskom gradiću, ima muža, kćer. I majku. Koja je u detinjstvu nije zaštitila od oca, čoveka koji je svoje dete godinama silovao. I čiji miris na beli luk i belo vino pamti, ali se majčinog mirisa – ne seća. Nije je bilo kraj nje kada je trebalo.
Ona ipak vodi brigu o svojoj staroj majci, bolje nego mnogi, samo emocije nedostaju. Trenutak kada majku, posle manjih zdravstvenih problema, smešta u najskuplji i najbolji staračni dom, pokreće u njoj lanac sećanja na detinjstvo i mladost, niz razmišljanja, dilema i preispitivanja.
Pa i onih koje imamo i mi kojima očevi i majke nisu bili takvi, mi više voljeni i fizički nezlostavljani. Ali svakako života u kojima je bilo i nerazumevanja i zanemarivanja i teških trenutaka koji su nas emotivno odvojili i oštetili.
Da bismo se dublje zamislili, tu je i neprekidno gunđanje majke, fantomski bolovi u kostima, kukanje koje mnoge navodi do zaključka da je stara gospođa bezobrazna i razmažena. Da li?
Zapravo tek na kraju romana i glavna junakinja i mi s njom saznajemo stvari koje menjaju ugao posmatranja, kako se to namesti u životu, kada je kasno.
No, ovo je roman koji je beskrajno realan i tipičan: kada nam se stara majka razboli, a mi s našim porodicama i obavezama ne možemo valjano brinuti o njoj, podetinjiloj, zahtevnoj, uvek loše raspoloženoj, o toj sebičnoj starici kojoj nikada nismo dovoljno dobri, koja ne shvata da nismo njeno vlasništvo več odrasli samostalni čovek.
Ovo je roman o tome kako ne umemo da pokažemo emocije, o strahu da promenimo ono što nas plaši, o krutosti odnosa koji se ponekad smatraju normalnim i očekivanim.
Ovo je priča o nemogućim izborima, površnosti mnogih oko nas, potrebi da žmurimo pred lošim vestima. Priča o staračkim domovima i nebrizi u njima, nama usamljenicima koji živimo brže nego što možemo da podnesemo, pa proklizavamo. Priča o ljudima koji bi samo da popričaju sa nekim, žele makar na tren nečiju pažnju, onima koji kao u romanu ulaze u prodavnicu i istresaju zaposlenima svoj život, upetljan i težak.
Ovo je roman koji nas nasmeje, otrezni, da priliku da se utešimo kada sebe prepoznamo u nekom od likova. Ne daje rešenja za moderne i tipične probleme koje živimo, ali osvešćuje da su neizbežni i da ih ne treba tako dramatično prihvatati.
Učiniti sve što ti duša i srce šapuću. Dati maksimum, svestan da su neke situacije, jednostavno, neizbežne. I da odnos majke i deteta nikada ne može biti savršen, mnogi se u tome ne snađu, ne treba težiti ispraviti greške već ne praviti namerno nove.
„Dabogda te majka rodila“ je još jedan roman Vedrane Rudan koji valja pročitati i razbisliti misli, posebno svih nas koje je rodila majka, sada starica koja se gasi, a mi bismo tako voleli da probamo s njom sve ispočetka
.Roman bez patetike i suza, slika jednog segmenta naših života o kojima glasno ne pričamo, a u sebi vrištimo.
