Zoran Nikolić U Beogradu nikada nije bilo vremena za dosadu

Zoran Nikolić
U Beogradu nikada nije bilo vremena za dosadu

Čovek uvek može da sva svoja interesovanja i ljubavi spoji u dobru životnu priču, da živi od onoga što ga ispunjava ali i omogući drugima da uživaju u onome što radi.

Zoran Lj. Nikolić zvanično je diplomirani pravnik, novinar u „Večernjim novostima“, ovih dana objavio je svoju devetu knjigu „BG priče II“. Posvećena je tragovima prošlih vremena u gradu u kojem je rođen. Kako je krenuo na taj put ulicama Beograda?

– Leta 2013. godine u „Večernjim novostima“ je počeo da izlazi dodatak „Beogradske priče“, čiji sam autor i urednik. Gledao sam da napravim jednu šarenu priču koja nije samo istorijska, molio poznate Beograđene da pričaju o nepoznatim stvarima, a zanimljive ljude da se predstave.

Teška i zanimljiva vremena. Tako je pre tri godine objavio knjigu „BG priče“, ali tu nije stavio tačku. Nova knjiga takođe je riznica priča o Beogradu, recimo, o Tašmajdanu, sugrađanima koji su prevalili stotu, koridi, trkama, onima koji su došli u ovaj grad. Priča iz našeg ali i prošlih vremena.

– Ovo je vrlo neobičan grad, na primer našao sam sagovornika koji mi je lepo objasnio da je spomenik Neznanom junaku na Avali u stvari replika grobnice persijskog cara Kira. Ima dosta takvih, egzotičnih priča. Uvek bih pustio sagovornike da sami pričaju i bio u šoku u nekim trenucima. Recimo, Milan Miodragović, jedan od arhitekata Novog Beograda, kaže da kada danas ode tamo i sam zaluta. U knjizi se vraćam u Prvi svetski rat, njega smo nekako žestoko zaboravili. Branko Najhov, divan poznavalac Zemuna mi je pričao o kontumacu (karantin), nalazio se u centralnom parku u Zemunu. Ova knjiga jeste neka vrsta putopisa kroz varošku prošlost ali sa sokovima, sa osećanjem s kojim su sagovornici pričali.

Znate li da je 1900. godine u Beogradu živelo samo 69 hiljada ljudi, a prosečan životni vek bio samo 31 godina? U pregusto napravljenim domaćinstvima, lošim sanitarnim uslovima, besparici, harala je tuberkuiloza.

– Beograd ima autentičan duh, možda i zato što se ovde nikada nije lako živelo. Ovde je bilo svega osim dosade. Ljudi za to kratko vreme života nisu imali vremena da im bude dosadno.

Pisanje kao antistres i ostavština. Želeo je da generacije koje dolaze upozna sa životima i nas i onih koje smo mi nasledili.

– Tehnologija nas tera da se osetimo superiornim, a to je neosnovano. Kad bi nam nešto od nje uzeli na petnaest dana, videli bismo koliko smo nesposobni za život. Ove knjige služe da pokušam da nekako dobacim do narednih generacija, da nas po nečemu kvalitetnom zapamte.

Antistres misao