Zoran Lj. Nikolić Beograd, dragulj koji smo nasledili

Zoran Lj. Nikolić
Beograd, dragulj koji smo nasledili

„Nije mi bilo tako teško zato što sam prvo sklopio neka divna prijateljstva sa istoričarima ovog grada, koji vrlo marljivo rade, ali ih jednostavno ne vidite, ne znate za njih, nisu u prvom planu. Zatim, postoje arhive u kojima svašta piše samo treba dugo, dugo listati, biti okružen prašinom, pa onda, kao ja, plakati posle toga celu noć. Generalno, postoje podaci. Međutim, često su menjani.“, priča Zoran i objašnjava:

„Cela istorija se, naročito u savremeno doba, puno spinuje, kako bi se to reklo modernim žargonom, mnoge stvari ne deluju onakvim kakve su zaista bile. Igraju se ljudi istorijom i to će im se jednog dana žestoko olupati o glavu, zato što neće znati ni ko su ni odakle su. Drugo, kratke forme u poslednje vreme ubijaju književnost, i to je opet prirodno. Danas je štos u tome da čuješ neku brzu ili jaku misao, i da je brže-bolje prepričas nekome ne bi li ostavio utisak da si mnogo pametan. Danas nemaš pisca koji će se odvažiti da napravi ono što je smeo Tolstoj, možda bi i našao pisca ali čitaoca ne bi. Malo je spremnih da čitaju Tolstoja, da odvoje toliko vremena i pričine sebi toliki luksuz“.

Kažem mu da imam utisak da je, istražujući Beograd, dolazio do saznanja koja ga umiruju, zato što čoveku daju svesnost ko je i odakle je. Pa pitam Zorana koliko ono o čemu piše može da nas resetuje, pojasni ko smo zapravo, otkrivajući nam put koji je Beograd morao da pređe da bi danas bio ovako čarobna metropola koja privlači ljude sa svih strana sveta?

„Da, zaista je Beograd u mom stvaralaštvu metafora, a u isto vreme u stvari je suštinski jedna velika škola u kojoj, ne samo ovaj nego i mnogi narodi koji su bitisali ovde, proživljavaju katarzu. Moraju se opet sebi vratiti, to vreme će sigurno doći.“

Zoran mi priča kako smo u iluziji da živimo u nekom posebnom vremenu velikog napretka, a zapravo celo čovečanstvo ima neke životne cikluse. Svako vreme ima neko svoje breme, kaže Zoran i dodaje:

„Masovno smo oglupeli. Tržište je ono koje zahteva takvog čoveka, koji će da se zaduži da bi kupio ono to mu uopšte ne treba.  U isto vreme, duhovni ljudi su skrajnuti. Zato treba što više deliti oduševljenje pametnim ljudima, a ne one druge praviti popularnim.“

Kažem mu da sigurno nećemo postati više Beograđani, bez obzira da li smo rođeni u njemu ili u njega dolazimo, činjenicom da smo pročitali knjigu, ali možda ćemo imati jedan drugačiji, stabilniji, realniji, temeljniji odnos. I priznajem da sam posle njegovih ranijih knjiga o Beogradu, počela drugačije da hodam gradom.

„Ako sam nešto hteo da postignem onda je to – to. Kad sam pravio knjige o simbolima Beograda hvatao sam sebe da gledam na prava mesta, na čelo fasade, a ne u mobilni. Eto to je odgovor – spustite ljudi mobilne i podignite glavu ne gordosti radi nego zarad mnogo razloga zašto nam valja da budemo ponosni što smo Beograđani.“

Koliko je dragocen njegov rad na prikupljanju i promociji izuzetnih priča o Beogradu, govori to što je njegove namere prepoznala i skupština grada.  Promocija knjige „BG priče I-III“ u skupštinskom zdanju u okviru „Dana evropske baštine“, kojima je tema ove godine „Kulturno nasleđe i zajednice – živeti s nasleđem” to potvršuje.

Jer, Zoran svojim istraživanjima koja tako živopisno prenosi u knjige, zaista spaja nas sa onim što smo nasledili a na šta treba da budemo i više nego ponosni.

Tekst i foto: Željka Zebić
Antistres misao