Vesela domaćica Lako je komentarisati tuđe živote

Vesela domaćica
Lako je komentarisati tuđe živote

Sećam se da nije bilo subote a da me ne probudi glas roditelja i komšija iz dnevne sobe koji su se skupili da na jutarnjoj kafici razmene po koju. Onu dobronamernu čašicu razgovora o situaciji na poslu, deci i daljim planovima. U tom mom komšiluku detinjstva, čije mirise i danas nosim, imali smo i par starijih žena. Žena koje nisu išle u školu, nisu radile i koje su stvarno i zaista brinule o nama svima i svemu. Tada to baš i nisam razumevala kao sad. Potajno me nerviralo kad ta naša draga posle treće popijene kafe negde, završi i kod nas. Nerviralo me kad počne da iznosi te skupljene novosti onako spontano, čista srca. Često sam govorila mami: „Ona će da ode dalje sad i da priča šta ima novo kod nas.“ Mama se smešila i govorila: „Pusti dete. Šta fali ? Znaš da živi sama, da ne radi. Kako ona drugačije da utroši dan. Nije išla u školu, ne može ni da čita.“ Možda je mama i bila u pravu. Pored te prostodušne nane imali smo i jednu stariju komšinicu koja je bila dosta „direktnija“. Ona je znala da zbog nesanice, valjda od visokog pritiska, prati kad se mi omladina iz ulice vraćamo kući. Pomno se trudila da prati kad ko dođe i ko koga doveze i u koliko sati. Znala je čak i da se  ujutro, kad krenem u školu,  pojavi na česmi sa molbom da joj uvučem konac u iglu, jer zna da ću tad proći. Volela je ona nekad i da zađe dublje u tuđe stvari. Komentarisala je ko s’ kim pije kafu nasamo i da stvori čitave afere, a o svojima je govorila uvek sve najbolje. Znala je i da kaže za svoga sina – on to ne bi nikad.

Ali kao što stara poslovica kaže: „NIKAD NE RECI NIKAD“

Ne reci jer ne znaš šta nosi dan a šta noć. Ne znaš kako ćeš reagovati kad data situacija zakuca na tvoja vrata. Lako je komentarisati tuđe živote. Donositi mišljenja, sudove i zaključke. Lako je kada si ti u tuđim cipelama. Lako kada gaziš tuđe korake. Šta se dešava kada dobiješ svoj žulj? Zaboli sigurno i više nego što smo i pomislili da može. Tada na osuđivanu situaciju drugačije reagujemo. Nalazimo opravdanja.

ŽIVOT TEŽI RAVNOTEŽI i ono NIKAD se često pretvori u NEKAD. To nikad tako lepo dobijemo servirano na tacni i moramo da ga svarimo iako nam se ne sviđa.

Moja draga direktna komšinica dobila je svoju porciju. Da li je naučila iz toga nešto ne znam. Rado je vidim kad dođem u stari kraj. Nasmešim se i ako sam nekad mami morala po sat-dva objašnjavati da me kući vratio drugaricin otac po dogovoru i da je ona pogrešila boju auta :).

Kroz te neke situacije iz detinjstva imala sam dobre primere uostalom kao i svi mi. Dešavalo se da i ja dobijem packe NIKAD u NEKAD, ali se zaista trudim da ne donosim sudove. Život me naučio. Iako je nešto neprimereno po mojim kodeksima pokušam da ne osudim i sagledam iz više uglova. Ko sam ja da procenim težinu nečijih suza ili lakoću nečijeg smeha. Znamo da batine na tuđoj koži ne bole a na svojoj itekako. Drage komšinice se takođe setim kada me privuče zvuk auta iz ulice pa moram da virnem kroz prozor onako krišom iz prikrajka. Pa moram da zapišem u svesku… kako da se našalimo drugačije na komšijskom skupu.

Kako ste vi? Šta radite ? Da li vas je nikad odvelo u nekad? I priznajte mi među nama, virkate li iza zavese iz prikrajka :)?

Pišite… čekam vas na www.facebook.com/veseladomacica1111, razmenićemo recepte za sopstvenu sreću :).

Tekst: Milena Đurić Marović, MFP coach
Antistres misao