Vesela domaćica Da li ste VI srećni?

Vesela domaćica
Da li ste VI srećni?

Vesela domacicaDobar dan…
Da vam šapnem :)

Čula sam, naučila, a sada iskustveno i spoznala…

BUDUĆNOST OSTAVLJA TRAGOVE!

Meni je moja ostavila davno, pre nekih čini mi se osam godina, samo tadašnja visina moje svesti to nije mogla prepoznati. Moje dve Vesele i ja primenile smo naučenu lekciju od svojih divnih supruga i shvatile važnost odvojenog vremena samo za sebe. Krenule smo u višesatno popodnevno druženje posvećene same sebi. Srećne što ćemo tih par sati pobeći od onih mojih često spominjanih „lonaca i poklopaca“ uputile smo se u gradsku kafanu gde se služio najbolji roštilj. Jelo se, nazdravljalo i čavrljalo o svim onim bitnim i nebitnim ženskim temama, životnim situacijama i izazovima svakodnevnice. Bavile smo se mi tu svim i svačim, svaka različita i posebna na svoj način ali međusobno povezana iskrenošću, empatijom i onom dubinskom podrškom ženskog srca. Vreme nam je brzo prolazilo tako da je posle šetnje ostalo još samo toliko da možemo pojesti i desert. Još danas se sećam zalogaja ukusnog suflea (kombinacija tople čokolade i sladoleda), njenog izraza lica i glasa kada je pitala nas dve: „DA LI STE SREĆNE?“

Juuu!!! Šta joj bi!? Svašta! Da li smo srećne? Odakle sad izvuče to pitanje? Srećne!?

Pa kako nismo?! Zašto ne bismo bile srećne? Kretosmo mi tu da nabrajamo redom krovove nad glavom, poslove, bračne statuse, dečije petice, osvojene medalje, uspele ajvare, plaćene račune. Ređale smo, nizale spiskove i stavke, sada znam, sve više se udaljavajući od odgovora i suštine postavljenog pitanja. Gledala nas je i ćutala dopuštajući da se zdušno hrabrimo i bodrimo, opravdavajući valjda prvo sebi, osećaj sopstvene sreće. Prećutnim blagim smeškom, koji i danas kod nje volim, čestitala nam je na našoj sreći i najavila današnji razlaz zanimljivog trija. Trag budućnosti toga dana nisam prepoznala. Nisam bila spremna.

On je usledio nekih par godina kasnije, kada je taj unutrašnji zov postao toliko jak da ga više nisam mogla ignorisati. Suočila sam se i sama sebi u ogledalu postavila pitanje: „Da li sam srećna?“ Nije uopšte bilo lako. U ogledalu nema laži i nema prevare. Ne pomaže ni pravdanje. Sjaj oka i titraj usne reaguju po savršenom osećaju sopstvenog srca koje može obmanuti sve, samo ne nas. Mene moje nije. Dobila sam odgovor.

„IMAM SVE A NISAM SREĆNA!“ Hej! Priznala sam sebi. Zabolelo je baš… ali drage Vesele/i bilo je tako oslobađajuće. Spoznaja i iskreno priznanje da nisam srećna donela mi je u život neku radost i otvorila neke nove vidike. Najvažnije od svega donela mi je MENE, tu moju divnu unutrašnju, iskrenu i uplašenu JA od koje sam se dugo veoma vešto skrivala. Od tog momenta više nije bilo bežanja. To zaista više nisam ni htela jer nije vodilo ničemu, a kamoli postizanju sopstvene sreće. Od tada JA i ta moja unutrašnja JA, ogoljene i iskrene svakodnevno krstarimo, osvajajući i najviše vrhove sopstvenog srca. Znam da nema vrha koji ne možemo zajedno osvojiti, ni prepreke koju ne možemo rešiti jer nas dve smo sada jedno. Neraskidiv savez koji jasno sebi sme da prizna kako se oseća. Verujte bez tog priznanja i istine nema ništa… samo dosadna vožnja po tunelima sopstvenog lavirinta. Kada sebi priznamo kako se osećamo tek tada možemo to i da promenimo. Tek tada odgovorno uzimamo svoj život u svoje ruke i oslobođeni možemo napred. Tada se više ne krijemo iza uspeha drugih i bliskih, koji su naravno važni ali ne primarni u osećaju suštinske sopstvene sreće. Meni lično dugo vremena je trebalo da sebi priznam i kažem kako se osećam. Dugo vremena nisam ni bila svesna koliko je to važno. Vaspitanje, kolektivno nesvesno, šta će „drugi“ reći, stečena uverenja i još što šta je bilo važnije od toga kako je meni, pa zato i pored svega i dosta ostvarenih uloga ja nisam bila srećna.

O sreći se uvek i pisalo i polemisalo i tumačena je na razne načine ALI to meni ne znači. Meni je sada jedino važan i merodavan osećaj sopstvene sreće i zahvalna sam na spoznaji koju mogu preneti i mojoj deci i vama svima da jedina svakodnevna sopstvena himna bude: „JA SE OSEĆAM…“ Odatle sve kreće i tu se sve završava. To je kamen temeljac kule što se zove život.

Da li ste VI srećni? Da li u dnevni smiraj, kada svi odu a vi ostanete sami smete sebi iskreno i iz srca reći i priznati: „ Ja se osećem tako i tako…“. Da li možete stati pred ogledalo i jasno i glasno reći: „Ja se osećam…“ Pišite… čekam vas www.facebook.com/veseladomacica1111 razmenićemo recepte za sopstvenu sreću :).

Milena Đurić Marović, MFP coach
Antistres misao