Sve od čega bežiš – stigne te! NE MOŽE SE BRŽE OD ŽIVOTA

Sve od čega bežiš – stigne te!
NE MOŽE SE BRŽE OD ŽIVOTA

Pita me skoro jedna devojka, kaže ja to sigurno znam. Gledam je i pitam se, šta ja to toliko dobro znam kad i savete mogu da dajem. Kaže ovako – zašto ja bežim od momka koji mi se dopada?

Gledam je opet, zdrava, prava, lepa, komunikativna… a pati od bežanije! Kažem ja – bežiš jer te je strah. Da te ne povredi silina strasti i emocija koju osećaš. Pa ako utekneš, ne broji se, nije bilo, nije te bolelo.
Kaže ona – ma je li moguće? Vidi, nije moguće, nego je sigurno tako. Ja sad doktor nisam, ali mogu eto toliko da pomognem. I nemoj više da bežiš, a ako te opet uhvati, ti se spotakni, pusti ga da te stigne.
Što me posle navede na razmišljanje – zašto uopšte bežimo? Od ljudi, emocija, okolnosti… Čega se plašimo kad nemamo snage da se suočimo? Za sve treba imati hrabrosti, jer inercija vam ne gine.

Neki od nas idu linijom manjeg otpora – žive po navici. I što će reći, opet beže, samo u ovom slučaju od onoga što žele zaista. Nismo svi rođeni za mirnu luku. Neki vole da lutaju, neki se privremeno smire pa to bude politički korektno, ali onda iskoče iz šina na nekoj žurci, proslavi, kada svima pokažu koliko u njima ima strasti. Što je uglavnom u opozitu sa onim kako žive.
Neki smognu snage i zauvek napuste sve. Odu na kraj sveta gde vreme ne postoji i počnu da rade u nekom baru na plaži. Možda jeste daleko i besmisleno, ali barem ne moraju da glume život. Posle čujete, našli su mir. Ko zna šta su našli, ali pobegli jesu. Njima je uspelo. Kad malo imaš, malo te i glava boli. A dokle god im je problem koliko je čaša na baru oprano, život je zaista pesma.

Nisu svi ni za ovaj običan život. Ima fijuka, ljudi moji i to ozbiljnih. Ko što ovi malopre odu na kraj sveta, ima ovih što žive kao u prvobitnoj ljudskoj zajednici usred velegrada. Oni misle da su normalni, da im snobizam dopušta da beže od svakodnevnih obaveza , da uživaju u detinjstvu do 45. godine… Obično ih prepoznate kada s njima prozborite duže i shvatite da su u životu jedino postigli to što umeju da okače sliku na Instagram.
Ovi što teže da pobegnu od sebe obično se na brzinu venčaju, promene prebivalište i celokupan sistem vrednosti. I čekaju do kad će da budu normalni. Podsvesno znaju da neće dugo moći. Uradili su sve što društvo od njih očekuje. Samo što se i kada pobegneš u novi život, ništa ne dobija preko noći. A dok se čeka da se nešto dogodi, lako čovek dođe sebi. Vrati se starim navikama na opšte iznenađenje nove okoline. Kao što se narkomani vrate na crtu, kao što se alkoholičari vrate čaši… tako i čovek koji je pokušao da bude normalan makar iz inata – vrlo brzo se vrati na staze stare slave.

Tako da i kad bežiš i kada te jure i kad ti nekog juriš, ne može se brže od života. Život ima neki svoj tok, na koji mi povremeno utičemo, menjamo ga koliko smo u mogućnosti, ali u većini slučajeva ako ne možemo da pobedimo sebe – počnemo da bežimo. Kada se u neko doba umorimo, nazovemo to – sudbina. I onda kažemo – tako je moralo biti.

Piše: Ivana Đorđević
Antistres misao