Stres u drugoj godini SAMOSTALNOST JE VAŽAN I TEŽAK KORAK

Stres u drugoj godini
SAMOSTALNOST JE VAŽAN I TEŽAK KORAK

Sa proslavom prvog rođendana završava se relativno miran period, iako roditelji jednogodišnjeg deteta misle da je najgore prošlo. Dete jede čvrstu hranu, kreće se puzeći, zna da kaže mama. Sada počinje stresna godina učenja

Početkom druge godine ponašanje deteta se menja. Ono počinje da se budi noću na svaka četiri sata, vrišti kad god se jedan od roditelja, naročito majka, udalji i nestane iz vidnog polja. Igra postaje frustrirajuća jer svaki zadatak pred kojim se nađe izaziva ljutnju, beba deluje rastrojeno. Sve ovo je uvod u naredni skok u razvoju, prohodavanje. Beba polako postaje dete.

Uspostavljanje nezavisnosti: Beba prvi put shvata da nije deo majke (oca ili staratelja), već samostalna jedinka, što je izvor ogromnog stresa. Iz perspektive deteta svet se naglo proširio i promenio, njegov lični prostor postaje bitan. Sve to dovodi do naglog porasta osećaja nezavisnosti ali istovremeno zbog ravnoteže raste i zavisnost. Dete dozvoljava da ga neko uzme u ruke i podigne ali kad shvati da je zavisno od osobe koja ga drži istog trenutka počinje da se migolji i traži da ga spustite.

Samostalni izbor: U prvoj godini su o svemu odlučivali roditelji, sada dete može i želi da bira kojom igračkom će se igrati, šta želi da jede ili da obuče, koju knjigu želi da mu čitate. Samostalno odlučivanje donosi ogromnu moć ali i odgovornost jer iz njega proizilaze posledice. Za dete je ovo novi izvor stresa a za roditelja zadatak da ga vodi u pravom smeru jer sledi faza negativizma. Dete će uskoro na svaki zahtev odgovarati sa “ne”.

Fizička i emotivna sigurnost: Kada dete prohoda, niko i ništa ga ne može zaustaviti da to radi po čitav  dan sa željom da sve vidi, proba, dodirne. Roditelji ne smeju ni na trenutak da ga izgube iz vida da se ne izgubi ili povredi. Ovaj period je podjednako stresan i za dete i za osobu koja brine o njemu jer je detetovo kretanje i istraživanje potpuno nepredvidivo. S druge strane, treba da brinete o njemu i da ga podržavate i ohrabrujete u aktivnostima kako bi osećalo da radi prave stvari.

Neka deca se brže adaptiraju na odvajanje

Neka deca se brže adaptiraju na odvajanje

Odvajanje od roditelja: Kako postaje svesno sebe kao jedinke, odvajanje od roditelja postaje sve teže, naročito od majke. Deci koja idu u jaslice naročito teško pada jutarnje odvajanje, mada je i za roditelje  ovo stresna situacija. Neka deca se brže adaptiraju, dok je drugoj potrebno puno vremena.

Shvatanje razlike među polovima: Dete počinje da se identifikuje sa roditeljem istog pola i uviđanjem razlike među polovima postaje svesno svoje seksualnosti. Shvatanje da se razlikuje od voljenog roditelja može takođe da bude izvor stresa. Naklonost deteta ka jednom roditelju kod drugog može da izazove ljubomoru, što takođe dovodi do stresa.

Individualne razlike: U drugoj godini su individualne razlike još naglašenije. Po prirodi mirna, oprezna deca postaju još pažljivija, dok su aktivna stalno u pokretu. Roditelji su zabrinuti kada uoče ove krajnosti kod svog deteta i troše veliku energiju na poređenja i pokušaje da svoje dete ubace u kalup idealnog deteta. Međutim, umesto da prihvate dete kakvo jeste, to može da izazove veliku napetost kod svih članova porodice.

Samodisciplina: Zbog brige kako će se emocionalno razvijati roditelji stalno nadgledaju dete u drugoj godini, učeći ga šta je dozvoljeno da uradi ili kaže a šta nije, šta sme da dira a šta ne. To je za većinu parova ogroman stres. I za dete je ovaj period dosta težak jer mora da nauči da upravlja svojim raspoloženjima na odgovarajući, prihvatljiv način. Odrasli treba da pomognu detetu da ovlada samodisciplinom, zato moraju da budu dosledni, kao i osoba koja čuva dete. Za mališana je frustrirajuće ako dobija kontradiktorne poruke ili ako je izloženo različitim načinima vaspitanja (roditelji se ne slažu u tome ili se njihov način ne poklapa sa onim koji sprovodi osoba koja čuva dete – baka, tetka, dadilja, vaspitačica).

Roditelje posebno izluđuje detetov negativizam

Roditelje posebno izluđuje detetov negativizam

Negativizam: Osim što na svako pitanje ili zahtev odgovara sa “ne” i detetov govor tela to pokazuje što roditelje posebno izluđuje. Mnogi su u iskušenju da primene fizičku kaznu jer dete neće da ih sluša. Međutim, dete to radi iz potrebe za nezavisnošću koju prati negiranje. Uloga roditelja je u tome da pomognu detetu da samo sebi razjasni sopstvenu samostalnost, i da shvate da je njegovo provokativno ponašanje često samo – ispitivanje granica. Roditelji moraju da pronađu svoj način disciplinovanja (koji nije nasilan), koji će naučiti dete gde su granice.

Odvikavanje od pelena ili navikavanje na nošu: Ako očekujemo da dete samostalno  obavlja nuždu, onda treba da sačekamo da bude u stanju da to radi, inače će navikavanje na nošu postati jak izvor stresa kako za dete, tako i za roditelje. U međuvremenu mališanu treba pokazati šta to znači, kako se to radi jer u protivnom, kada bude spremno, neće razumeti šta se od njega očekuje. Većina dece nije u stanju da samostalno koristi nošu dok ne izađe iz faze negativizma.

Spavanje: Tek kada prohoda dete će ponovo moći da prespava čitavu noć bez buđenja. Ako spava sa roditeljima, vreme je da pređe u svoj krevet jer će se u protivnom stalno boriti za tu poziciju. Da bi se smanjio stres u novonastaloj situaciji neophodno je da se održavaju rituali samosmirivanja pred spavanje, dete treba da utone u san opušteno i srećno.

Tekst: Snežana Milanović,
diplomirani medicinar fizioterapeut
www.centarsm.co.rs
Antistres misao