Srodna duša na pogrešnom mestu NIJE LAKO NI MUŠKARCIMA

Srodna duša na pogrešnom mestu
NIJE LAKO NI MUŠKARCIMA

Zašto su najbolje mame – koje žive same i zašto muškarci ne mogu da nađu srodnu dušu tamo gde je očekuju

Bez njih je teško, s njima nije lako.
Nije lako ni muškarcima znate, da ne budemo samo mi žene te koje ne možemo da nađemo srodnu dušu. Sponzoruše na sve strane, sve neka ista usta, iste jagodice, duge kose peglane… razlikuju se ponekad samo boje. A oni jadni… traže ženu. A te žene… provod.
Teško je saznanje da za nekog nisi dovoljno dobar. Mislim, kad određeni muškarac nije dovoljno dobar za nju. A to često čujem od drugova. Doduše ne ovako direktno i surovo, ali između redova – to je to. Nalože se oni tako, nije da nije, ljudi su od krvi i mesa, na čedno i smerno stvorenje, koje ume da bude fino i da trepće nežno, a ono ustvari, sponzoruša u pokušaju. Nema srca da mu kaže, jesam ja skromna i čedna, ali to prijatelju – mnogo košta. A ti te pare nemaš. I zato ona „sad nije za vezu“, „upravo je izašla iz veze“…. a suština je – sama sam, jer sam procenila da ti i tebi slični niste dovoljno dobri za mene.

Imamo i ove džambas snajke, odmah postave pravila, možeš Pariz – ne možeš doviđenja. One su uglavnom rešene da svoj splavarski staž unovče najbolje što mogu. I taj nesrećnik što priđe sa divnim osmehom i slatkim očima, može samo da ode najpre u banku i preračuna ima li na masteru dovoljno da joj omogući Brazil, Španiju, Kolumbiju, Kubu i Ameriku…

Ima i normalnih devojaka, ne kažem. Samo što se vremenom ispostavi da su čvrknute na svoj način. Neke sanjaju karijeru, funkciju, a kad dođe vreme za ljubav shvate da su tu lekciju položile preko veze i da je nikada do kraja nisu naučile. I da taj ispit jeste položen, ali nije do kraja naučen. Jer neke nelogične zakone u ljubavi uči čovek dok je živ.

Jedan drugar mi je skoro rekao – „najbolje su mame koje žive same“. Pitam ja, imaš nešto da mi kažeš. Kaže imam i – kez od uveta do uveta. Kaže čovek, od svih koje sam imao prilike da sretnem, ova je najnormalnija. Zna šta hoće i znaš šta, najopuštenija je i lepo mi je sa njom. Sve. Ne brine ona ni da li je dovoljno lepa, jer zna da jeste, ni da li će mi se dopasti, jer je samouverena da je to tako seksi! Hoće sa mnom svugde, gleda me ko Tita. I kako da je ne volim? Ne znam samo kako nisam skapirao do sada da sam devojke tražio na pogrešnim mestima. A i kada ih nađem, nemam šta da pričam s njima.

A gde realno muškarci mogu da nađu normalnu devojku? Po klubovima teško. Po splavovima još ređe. Na gradskim događajima tek ne! Od sveopše potrebe da se prikažu što bolje i jedni i drugi prestali su da misle o tome ko su zapravo. A zapravo smo svi, samo ljudi. Koji isto vole, isto pate, isto žele. Za početak srodnu dušu, pa ljubav ako bude – bude.
Tako da sledeći put kada čujete da se neko žali da ne može da nađe nekoga, možda bi trebalo da proveri gde traži. Jer ako predugo stojiš na stanici, moguće je da treba uzeti taksi ili proveriti da nisi na aerodromu.

Tekst: Ivana Đorđević
Foto: Tatjana Borak
Antistres misao