Saša Ignjatović10 NAČINA NA KOJE POBEĐUJEM STRES

Saša Ignjatović
10 NAČINA NA KOJE POBEĐUJEM STRES

Novinar Aleksandar Saša Ignjatović ne tvrdi da njegovi načini na koje pobeđuje stres mogu da pomognu svakome, ali smatra da nema tehnike koju ne treba isprobati. Muzika, dečji smeh, utakmica… pa tako redom…

Novinarska profesija važi za izuzetno stresnu. Kad se tome doda suludi ritam života u 21. veku, ekonomska kriza, svi pritisci potrošačkog društva, lična ambicija i jedan tinejdžer s podivljalim hormonima, recept za ludnicu je pečatiran. Samo… ja ne želim da ga potpišem, barem ne još, pa sam naučio da primenjujem nekoliko tehnika koje mi omogućavaju da preživim u urbanoj džungli sopstvenog života.

Asi (28)

Gitara je uvek pri ruci, da crni dan oboji u žuto

Muzika (na sve načine). Nekad sam sanjao da ću biti muzičar. Sanjam i sada. Ponekad. U realnom životu, bez muzike ne bih mogao da živim. Pevušim neku melodiju gde god da sam. Na sreću još ne naglas. Da ne pomisle ljudi svašta. Na poslu je tu internet radio. Gitara je u dnevnoj sobi, uvek pri ruci. Ume ta muzika… da podigne kad si pao, da loš trip pretvori u euforiju, da crni dan oboji u žuto. I sad, dok ovo pišem, “Pepersi” iz zvučnika praše…

Dečji smeh. Definitivno ne postoji uspešniji recept za poboljšanje raspoloženja od dečjeg smeha. Bezazlen, nevin, zarazan… Jednostavno neodoljiv. Kome to ne popravi raspoloženje, nešto nije u redu s njim. Bolji je uživo, ali pomaže i sa nekog snimka na YouTube-u.

Utakmica. Mesto za izbacivanje svih frustracija, za euforiju, za tugu, za bes, za plač, za psovke, za urlanje, za brzometno trošenje sve nakupljene negativne energije. Nije bitno da li je fudbal ili košarka, samo nek je Zvezda. Crvena. I društvo na stadionu. Sin tinejdžer. Jeste da se nasluša psovki (a ionako će ih se naslušati u životu), ali vredi onog sjaja u očima kad damo gol.

Podnevna “brejk” kafa. Kad mi ponekad posao oduzme moju tradicionalnu podnevnu kaficu s najboljom drugaricom u jednom kafiću u Nušićevoj, nervozan sam čitav dan. Jer, tih pola sata su upravo onaj neophodni brejk od ludila koje traje od ranog jutra do kasnog popodneva. Ponekad čak ni pet reči ne progovorimo. Samo pijemo kafu i kuliramo. Suviše se dobro znamo da bismo morali da tišinu ispunjavamo besmislenim razgovorima. Krivo mi je što ranije nisam otkrio dragocenosti dnevnog “brejka”.

Srećna misao. Možda deluje malo apstraktno, ali kod mene radi. Kad god se suočim s nekim problemom, ili crne misli počnu da pritiskaju, bolest, besparica, nepravda… pokušam da u sebi pronađem “srećnu misao”. Ponekad je dovoljno da pomislim na malog/velikog nestaška, da vratim u keš memoriju neku “Azrinu” pesmu s prva tri albuma, ili se prisetim pogleda s račvastih grana na staroj dunji u dvorištu moje bake. Uplaše se tada crne misli. I odu. Daleko im lepa kuća.

Pisanje/čitanje. Za mene, ne postoji tako uspešna antistres terapija kao što je to – dobra knjiga. Svaka od njih jedinstvena je prilika da se pobegne u neki novi, drugačiji svet, da se proživi život nekog junaka ili antijunaka, da se osete emocije koje nam u svakodnevnom životu često nisu dostupne. Naravno, ko ima takvu ambiciju, da ponešto i nauči. Slično je i sa pisanjem. Kada na samom početku prvom rečenicom uspem da pobedim onog zastrašujućeg “duha praznog ekrana”, i misli poteku slobodno i nesputano, svet definitivno postaje lepše mesto, mesto u kojem je sve moguće i dozvoljeno.

Preferans. Ako za neku kartašku igru može da se kaže da je “plemenita”, onda je to svakako preferans. Elemenat sreće je u ovoj igri sveden na minimum, pa zahteva zaista vrhunsku koncentraciju. A gde je koncentracija, tu nema stresa. Neuporedivo je bolja uživo nego on-line, mada može ponekad, za “u pomoć”. U originalnoj verziji, tu su sto sa zelenom čojom, tri prijatelja i špil od 32 karte. I narednih nekoliko sati čuje se samo “dva”, “tri”, “može”, “herc”, “pratim”, “i ja”, “kontra”… I vreme stane. I svet se zaustavi.

Reka. Lepo je kad je Dunav. Na Dorćolu. Ili kod Golupca. I kad je Sava. Na Adi. Ili na Keju pored Blokova. Ali lepo je i kad je Mlava. Blizu Gornjaka. Južna Morava. Ispod manastira Sveti Roman. Drina. Kod Višegrada. Tara. U dnu kanjona. Lim. Pored Đurđevih stupova. Shvatili ste već… važno da je reka. Jer baš taj neumitni tok, kretanje koje nikada ne prestaje, ume da napuni baterije kao malo šta drugo. Dovoljno je samo nekoiko minuta družiti se sa tom živom vodom i sve nedaće nestaju nošene njihovom strujom.

Volan, menjač i dalek put. Vožnja u Beogradu je pakao. Stani, kreni, žuto, crveno, pešak, saobraćajac, loš vozač, gori vozač, rupa, ležeći policajac, gradski bus, pančevac za volanom… kažem, pakao. Ali radost putovanja upakovana u limenu kutiju sa volanom i menjačem nema premca. Ok… i sa dobrim zvučnicima. Elem, svakim pređenim kilometrom brige i problemi ostaju za isto toliko iza mene, a za kilometar je bliža sreća. Sasvim verujem u onu izreku da nije bitan cilj, nego put.

Čokoladna torta i koka-kola. Kad je teško, tu su slatkiši. Svaku nepopravljivu situaciju mogu da učine podnošljivom. Uspeva i u raznim drugim kombinacijama, ali kad je baš gusto, jedini spas je čokoladna torta, zalivena koka-kolom. Koga briga za kalorije, kad blaženstvo dodirne jezik i počne da se razliva svakim nervim završetkom. Ko šiša kilograme. Život je lep!
Ima toga još, ali nek ostane neka tajna i za drugi put…

Zabeležila: Željka Zebić

Antistres misao