Prednosti i mane mentalne uljuljkanosti FENOMEN SIGURNE ZONE

Prednosti i mane mentalne uljuljkanosti
FENOMEN SIGURNE ZONE

Zona komfora je jedno „divno“ mesto, gde je sve poznato, gde se osećamo sigurno, gde nema iznenađenja bilo da su u pitaju prijatne ili one manje prijatne stvari. Šta god da se dešava u njoj nama je poznato. Pa, zašto nam onda stalno savetuju da je napuštamo? Odgovor na to pitanje dala nam je Dragana Aleksić, wingwave i life kouč

Kada smo u sigurnoj zoni mi smo toliko uljuljkani da ne osećamo nikakvu potrebu za promenom, čak ni kada smo nezadovoljni statusom ili stanjem u kome se nalazimo. Ukoliko smo, na primer, u nekom nezadovoljavajućem partnerskom odnosu, komunikacija se, bilo verbalna bilo neverbalna, odvija po unapred poznatom šablonu – tačno znamo na šta će suprotna strana da reaguje i kako, koje će reči ili rečenice da izgovori, kada će da podigne glas ili da zaćuti… Isto tako i taj partner zna šta tačno može da očekuje. To je jedna igra u kojoj nema ni pobednika ni promene, jer je to utvrđen šablon. Isto važi i za posao – svi ustaljeni razgovori koje vodimo sa kolegama, kao i naše reakcije na zahteve nadređenih potpadaju pod šablonsko ponašanje. To je zapravo naša sigurna zona, jer znamo šta da očekujemo, to dobijemo i nema iznenađenja, ni naše aktivnosti. I, naravno, ovde se postavlja to logično pitanje zašto izlaziti iz sigune zone?
– Na prvom mestu zato što nikakve promene ne možemo da očekujemo, ni da napravimo. Što se duže zadržavamo u nekom stanju, to nam ono postaje prihvatljivije, ma koliko se loše osećali u njemu. Pomeramo svoje granice i spuštamo kriterijume… objašnjava naša sagovornica.

Strah od promena. Izlazak iz zone je promena, a ljudi se plaše promena jer ne znaju šta one mogu da donesu. Svaka promena znači i da je potreban neki naš angažman, trud, ali i rizik da li će sve biti kako želimo. A ko vam garantuje da će vam u sigurnoj zoni biti uvek onako kako je sad? I koliko dugo ste spremni da budete u nekom stanju nezadovoljstva samo zato što se plašite promene?
– Ovde je važno napomenuti da zona komfora daje lažan osećaj sigurnosti, jer već sutra mogu da se promene „pravila igre“. Takođe, kada sve u životu radimo po utvrđenom šablonu, uskraćujemo sebe za nova iskustva, a samim tim i za nove životne šanse. Zamislite da uvek istim putem idete na posao, srećete uvek iste ljude (jer i oni idu istim putem), znate gde je koje drvo, semafor, pekara… Kada dovoljan broj puta ponovite istu radnju, ili prođete istim putem, vi se toliko naviknete na redosled i okruženje da ne primećujete ništa oko sebe jer ne očekujete ništa novo da vidite ili doživite. Jer, to je samo put do posla… Ali, kada biste svaki put išli drugim putem primetili biste sve ono što je drugačije u odnosu na onaj jučerašnji, kaže Dragana i napominje da to možda zvuči banalno, ali na ovaj način vi u mozgu kreirate nova iskustva – nove neuronske veze, i tako radite mentalni fitnes, uvežbavate mozak da bude aktivan, da primećuje, da reaguje!

Pogledajte decu. Ako mislite da ova priča nema mnogo smisla, pogledajte decu kako se ponašaju ili se prisetite sebe kada ste bili mali. Deca stalno isprobavaju nešto novo i ne plaše se toga. Naprotiv! To je za njih izazov, ona tako uče. A, sad se zapitajte kada ste vi doneli odluku da više ne želite da učite? Kada ste se uljuljkali?
– Ljudi se „uvuku“ u sigurnu zonu jer se ulenje, jer je tako lakše… Prividno. Lakše je samo dok su zadovoljni, ali kada boravak u sigurnoj zoni vodi u stanje bezvoljnosti, letargije, jasno je da je vreme da se ona napusti. Kako? To ne mora da bude neka velika promena, ništa spektakularno! Za početak je dovoljno da promenite dnevnu rutinu, da obrnete redosled obavljanja svakodnevnih stvari. I, da idete drugim putem na posao, da promenite prodavnicu u kojoj kupujete, da budete zbunjeni gde šta stoji i da se „pomučite“ da to nađete. To je mala promena, ali opet će angažovati vaš mozak na razmišljanje. A, onda napravite neke veće! Upišite se na bilo koji kurs koji vam se učini zanimljivim i umesto da posle posla idete kući, idite i naučite nešto novo. Uradite bilo šta drugačije od onog što inače radite i primetite da se svet nije zaustavio i da ste „preživeli“. Sve što primetite da vam je prešlo u rutinu odmah promenite, uradite drugačije. Ako vas je strah samo se zapitajte „Šta je najgore što može da se desi?“ Kada shvatite da se ništa strašno neće desiti više nemate izgovor. Čak i kod ovih malih promena imaćete onaj prijatan osećaj postignuća, kao kada ste bili dete i uradili nešto prvi put. Zašto se ne biste tako osećali svakog dana?

Mini vežba. Svakodnevno izazovite sebe da uradite nešto novo, drugačije, savetuje naša sagovornica.
– Sigurno ste ovo pitanje već negde čuli ili pročitali, a sada probajte da odgovorite na njega: „Kada sam poslednji put uradila nešto prvi put?“ Zamislite se i iskreno sebi odgovorite, a onda idite i uradite nešto što niste nikada! Ponavljam, to ne mora da bude nešto veliko poput skoka padobranom (bar ne u početku), možete da umesite hleb ili napravite neko indijsko jelo ili premestite nameštaj ili ofarbate zid u narandžastu boju ili šta god… Postavite sebi svakog dana ovo pitanje i izlazite iz svoje zone. Svaki sledeći put biće vam sve lakše, a vi ćete biti sve zadovoljniji i sigurniji u sebe. A samim tim i srećniji.
Pogledajte još i: http://antistresvodic.rs/kako-da-zaobidemo-stresne-situacije-svakodnevne-vezbe-mogu-da-pomognu/

Zabeležila: Isidora Miletić
Antistres misao