O pobednicama i pticama u rukama pobednika Seti se naše ljubavi Vesna Dedić

O pobednicama i pticama u rukama pobednika
Seti se naše ljubavi
Vesna Dedić

seti-se-nase-ljubavi-vesna-dedicI ovo leto Vesna Dedić je obojila spletom fantastičnih emocija i neverovatnih istina o kojima radije ćutimo. U tom ćutanju i pred sopstvenom dušom, prođe nam život. I ove godine naša najiskrenija preporuka za dane odmora je njen roman. Onaj koji je nedavno objavila – „Seti se naše ljubavi“.

Zašto? Prve svega, zato što zrači nizom malih a tako životnih istina. Zatim, zato što Dedićeva svaki sledeći roman napiše bolje i emotivnije od prethodnog, a već je u prvom pokazala koliko mnogo ume, zna i hoće. I zato što je i ovaj bogat izazovima za sva čula: ulazite u situacije kao jedan od učesnika, slušate muziku, vidite sve dimenzije prostora, osećate mirise prošlih vremena, svaki pa i najmanji titraj duša.

Šta je istorija? Vesna i ovom romanu navodi događaje koji na žalost nisu ušli u istorijske čitanke, ali su za naše postojanje možda i važniji od onih suvoparnih koji jesu. Ko je svedok to vremena, zaploviće nežnošću i ličnih sećanja, recimo na Beogradska proleća, neke zvezde i hitove, otići na neka mesta koja su nam bila važna ali su ih godine promenile.

Putujemo kroz živote tri, zavirujući u život četvrte generacije pre svega žena u jednoj porodici. Ulazimo u njihove duše i suočavamo se sa njihovim mislima, nedoumicama i težnjama, toliko sličnim našima.

Poneke misli iz ove knjige valja zapamtiti i razmisliti o njima. A zatim i pokušati sebe odrediti, njima se rukovodeći, u ovom vremenu i prostoru.

Ko smo? Kako i koga volimo? Koliko voleći njih volimo sebe, ili jedna ljubav isključuje drugu? Da li je dovoljno biti voljen i pripadati nekome, ili je važno, ako ne i presudno, raditi ono što tebe ispunjava, a što je moralo biti žrtvovano ljubavi radi? Zašto kad postajemo MI mora prestati da postoji JA? Šta je sreća, a šta sigurnost? Da li je tragedija udvoje lepša od samoće?

I Vesna, kroz misli i reči njenih junakinja, objašnjava. Da možeš biti srećna „samo ako živiš u skladu sa onim što te razlikuje od drugih“. Da nije dobro uživati u nečemu i nešto raditi samo zato što to nekoga drugoga čini srećnim, ma kako da nam je taj neko blizak. Da treba uživati u slobodi i ni po koju cenu ne prihvatati teret koji ne želimo da nosimo.

I misao koja se kao dilema provlači kroz ceo roman: Da li je mudrost uzeti život kakav jeste, a samo ponekad sanjati kakav bi mogao biti? Da li je sreća samo povremeni životni dar, a sve ostalo put ponekad tuge, ponekad ravnodušnosti.

Šta i kako uraditi kada život počne da se obrušava kao kula od karata? Očajavati ii sačekati pa ih sakupiti i od preostalih graditi ispočetka? I koliko je teško biti samo ptica u rukama pobednika, o, da li je moguće to izbeći a opet biti srećna?

Elem, naše dame iz ove porodice putuju od Ljubljane gde je rođena prva, preko Vrnjačke Banje do Beograda u kojem se niže najviše uspomena. Zapravo, početak i kraj su slični, razgovor unuke i njene bake koja ubrzo umire i ostavlja joj svoje memoare. U njih ćemo zaroniti prateći život bakine majke, njen i njene ćerke, dotičući i unukin. Koja se vraća – u otadžbinu prabake.

Tolike decenije prolaze, a dileme ostaju. Teško da ima žene koja sebe neće prepoznati! Da li vam je dovoljno da imate supruga, decu, dom? A da ste negde sebe zagubile usput? Jedna od junakinja želi da radi, da ima svoj posao. Njen muž nema razumevanja, jer on zarađuje fenomenalno. Uopšte ne shvata – nije sve u novcu…

I uopšte, zašto je teško razumeti da neko nema više razloga za osmeh? Da to nije ni sebično ni loše, da izvor radosti ponekad ne može biti to što smo uvek u prvom redu, u svakom smislu, i da karte za njega ne želimo ako je cena da zanemarimo sebe, odreknemo se slobode i činimo svima po volji osim nama samima.

I tako od zaljubljenosti pređemo put do ptice u rukama pobednika, kao što je na spomeniku na Kalemegdanu. Spomenik Pobednik postoji, a Pobednice nema…

I šta je uopšte pobeda? Razumeti onog drugog, razumeti da je i on ličnost sa svojim potrebama, srećama, tugama, strahovima, nadanjima? Da li uvek mi treba druge da razumemo, ili bi bilo sasvim u redu da i drugi razumeju nas, naše potrebe, našu suštinu? I šta je uspeh? Biti visoko po kriterijumima drugih, ili duboko u sebi biti ispunjen?

Roman „Seti se naše ljubavi“ u kojem kao da stalno osluškujemo note ove prekrasne pesme koja je obeležila živote nekih od junaka, pa i glavne, bake, prepun je živih slika našeg i života naših roditelja, pa i njihovih očeva i majki. Sa lagano naznačenim porukama za one kojima smo mi roditelji.

Da se tuge što manje ponavljaju, i da jedna bar uspe da postavi sve na svoje mesto. No, da li je to uopšte moguće? Ili shvatimo da je moglo kada je već suviše kasno?

Vesna Dedić je ovim romanom podigla visoko lestvicu u opisu naših malih života u kojima želimo pre svega da budemo svoje, ali i u slikanju prošlih vremena, pa i onoga u kojem smo sada.

A vama će srce treperiti, oči zacakliti i sigurno ćete se sresti sa samom sobom na stranicama ove knjige. Jer, Vesna je pogodila pravo u centar, a kako svojim rečitim stilom ume to i da dočara, ovo je roman velikih istina, sakrivenih na dnu naših duša.

Vreme je da ispliva na površinu, jer ono neprekidno curi, ako danas nešto ne promenimo, sutra može biti kasno.

Antistres misao