O planinama koje nosimo u nama Knjiga „Osam planina“ Paolo Konjeti

O planinama koje nosimo u nama
Knjiga „Osam planina“
Paolo Konjeti

osam_planina-paolo_konjeti_vOvo je poseban roman, odličan za blage dane jeseni kada smo skloni tišini i usamljenosti sa sopstvenim mislima i svođenju računa za mesece iza nas.

Volite li planine? Ili su vam ravnice bliže? Možda reke, mora, banje, metropole?

Ovo jeste knjiga o planinama, i verovatno će promeniti vaš pogled na njih u pozitivnom smislu. Ali je mnogo više roman o ljudima, potrebama da se osamljujemo, osvajamo, prilagođavamo, tražimo, uklapamo, ali i prihvatamo naše suštine.

Napisana posebnim stilom sa detaljima kojih jeste mnogo ali ne opterećuju, uz upotrebu širokog spektra reči, primetno je oslonjena na izuzetno književnikovo poznavanje planina u svom okruženju. Ali i jasam talenat da misli pretvori u tekst, vešto baratajući i rečima, i ritmom rečenica, i ravnotežom u poglavljima i vremenskih okvirima same radnje.

Ovo delo potpisuje Paolo Konjeti (Paolo Cognetti), rođen 1978. godine u Milanu. Važi za jednog od najzanimljivijih italijanskih pisaca. Njegovi romani i knjige priča u ovom milenijumu su nagrađivani brojnim priznanjima, među kojima su ona za najčitanije i najviše tražene i prihvaćene i od struke i čitalaca širom sveta.

Ono o čemu je pisao u ovom romanu „Osam planina“  delimično je i njegovo iskustvo, jer radnju smešta malim delom u svoj rodni grad, a najvećim – u planine. Konjeti, naime, ima kolibu u italijanskim Alpima gde provodi deo godine.

Za ovaj roman dobio je mnoge prestižne nagrade u 2017. godini:  francuski Prix Médicis, najvažniju italijansku književnu nagradu Strega, nagradu engleskog PEN-a i mnoge druge. Knjiga je čitana u više od 40 zemalja na čije je jezike prevedena, a u mnogima je tokom cele godine bila među najviše čitanim. Nimalo slučajno.

Hajde da vidimo o čemu piše. Glavni junak je Pjetro, u početku dečak, kasnije odrastao čovek. Rođen i živi u Milanu, jednog leta dolazi na raspust u planinu s rodiiteljima, koji su zaljubljenici u sve što planine čini, prirodu, planinarenje, način života. Na planini su se upoznali i zavoleli. Posao ih je odveo u grad. Majka je socijalna radnica, otac prilično krut i ćutljiv naučnik, hemičar. On je čovek koji na planini pokazuje svoje drugo lice, sinu nepoznato.

Pjetro upoznaje dečaka Bruna, koji je rođen tu, u selu u podnožju. Kao tinejdžeri oni se više ne sreću sve do godine kada Pjetru otac iznenada umire, pa dolazi na zemlju za koju nije ni znao da je njegova a koju je nasledio od oca. Sreću se, obojica drugačiji a opet i dalje bliski na neki poseban način. I rekli bismo, sada zaista i upoznaju. U jednom trenutku naš junak odlazi i na Himalaje i tamo pronalazi ono što je oduvek tražio, pojašnjenja za ono što je bilo, jeste i za ono što će biti. Saznaje i za himalajsku legendu, o ljudima koji celog života obilaze osam planina ali i onima koji ga provode na jednoj. On je iz legende onaj prvi, Bruno drugi. Svako bira ispravan put za njega, i ne može protiv svoje suštine.

Ispod te osnovne radnje utkane su razne životne filozofije i mudrosti, od onih kako osvajamo (vrhove, nove puteve, putujemo kroz maglu, nestabilni na nogama pa stižemo do sunčanih vedrih predela), preko raznih naizgled neminovnosti na koje pristajemo ili ih odbijamo, do onih kako držimo sve konce naših života u rukama ili bar mislimo da ih držimo.

Koljeti nam približava planine koje prestaju da znače geografski pojam određenih prirodnih karakteristika i postaju način i smisao života. Osvajamo iz tiho, postepeno, korak po korak, ponekad poznatim stazama, često u nepoznatom pravcu. Svaka drskost i misao o posedovanju dovoljne pameti može da se pretvori u šamar koji nam priroda udara.

Roman je posvećen i prijateljstvu, tome koliko ne mora biti bazirano na sličnim životima, interesovanjima, socijalnom okruženju već i razlikama. Ali i roditeljstvu, tome da pokušavamo da damo najviše i najbolje a zapravo u tome pogrešimo, jer onaj drugi od nas očekuje nešto drugo. Bilo da otac misli da je to dobro za dete, koje opet doživljava to isto kao sasvim pogrešno.

Ali i tome koliko se, misleći da se međusobno poznajemo, ne znamo uopšte, koliko nečije postupke tumačimo posmatrajući iz našeg ugla, nesvesni da, jednostavno, nismo svi isti.

Koliko svi od nekud bežimo pa se vraćamo, tražimo sebe i smisao nažeg življenja, koliko na tom putu stajemo, premišljamo se, grešimo?

Knjiga „Osam planina“ je i priča o sudbini koja, kako stoji i na njenim koricama, „šta god ona bila, živi u planinama iznad naših glava“. Ako mislite da nemate svoju planinu, razmislite još jednom.

Preporučila: Željka Zebić
Antistres misao