Naših prvih dvadeset MODERNA BAJKA NA PRODUCENTSKI NAČIN

Naših prvih dvadeset
MODERNA BAJKA NA PRODUCENTSKI NAČIN

“Bilo jednom, nekada davno…” – rečenica koja izmami osmeh na lice, podseti nas na divan period odrastanja i verovanja u bajke. Maštala sam o prostranstvima okeana kojima pliva Mala Sirena, cipelicama Pepeljuge, lepoti Trnove Ružice. Nisam htela da odrastem, baš poput Petra Pana. Sada znam da svet u kome živimo nije takav. Umesto svima poznatih junaka koji su mi ulepšavali detinjstvo, glavni akteri bajke u koju sada verujem su dve divne osobe zaslužne za moje postojanje – moji roditelji

Davne 1995. godine Željka je proslavila svoj 25. rođendan. Jedna od njenih drugarica, koja se bavi astrologijom, rekla joj je da ce naredni rođendan provesti sa svojom ćerkicom. Sve je prihvatila kao šalu i zabavu jer je njoj, koja ni dečka tada nije imala, to delovalo previse nerealno. Tačno dva meseca nakon tog dana rekla je sudbonosno “DA” Vladi. Medeni mesec su proveli na filmskom festivalu u Herceg Novom, na krstarenju. Naredne godine, 10. aprila na svet je došlo njihovo malo kovrdžavo čudo. Svega tri godine i tri meseca kasnije porodica je dobila još jednog člana, moju mlađu sestru Andreu. Odrastale smo u domu punom ljubavi, podrške i razumevanja. Proputovali smo mnoga mesta, prebrodili teške trenutke, slavili, radovali se uspesima. Kao u svakoj kući bilo je dana kada smo se svađali, ljutili, smejali, šalili, glupirali, ali na kraju dana uvek voleli. Sve prepreke koje su nam se našle na putu samo su ojačale naš odnos i učinile ga neraskidivim. Uvek i u svemu zajedno. Najlepše od svega je što smo jedni drugima i najbolji prijatelji, najsigurniji oslonac.
Dvadeset godina skladnog braka mojih roditelja je proletelo. Od mladih, perspektivnih ljudi postali su zrele osobe sa zavidnim karijerama koje i dalje idu uzlaznom putanjom. Kada se osvrnem na vreme iza nas shvatim da su i oni zajedno sa nama odrastali, doduše na malo drugaciji način. Napredovali su, kako profesionalno tako i privatno, gradili divan odnos, ostvarili mnoge ciljeve i postavili nove. Ponosna sam na njih, na sve nagrade koje su dobili, značajne stvari koje su postigli a najviše što su uz sve to pružili Andrei i meni sve što smo poželele i izveli nas na dobar put. Moja mala Dea je vredna učenica Pete beogradske gimnazije, a ja sam odlučila da pođem stopama mame i tate, tako da se nadam da sam od septembra student Fakulteta dramskih umetnosti.
Šta pokloniti mami i tati a da im pokaže koliko mi znače? Nisam htela da im kupim neki od klasičnih poklona za specijalne prilike, nešto što svako novcem može da kupi. Treba obradovati dva producenta, tako da treba biti korak ispred njih. Filmska traka sa slikama u poslednjih dvadeset godina kao i praznim mestima za one koje tek dolaze- delo nastalo u phopshopu a zatim odštampano na fondanu kojim sam ukrasila reformu, “jedinu pravu tortu” po rečima mog tate. Vatromet. Marijana sa Jorkijem Mićkom kao i kamerom kojom snima moj ulazak u kafić gde mama i tata sede na kafi sa tetkom. Sasvim slučajno. Skupljaju se njihovi prijatelji, kumovi, bliski ljudi. Naravno tu je i moja mala Andrea. Mama plače, tata se suzdržava. Nazdravili smo vinom iz personalizovanih časa napravljenih samo za ovu priliku. Divno veče provedeno sa dragim ljudima uz hranu, piće i muziku ulepšalo je puštanje lampiona želja. Moja misija je uspešno obavljena. Naučili su me šta je ljubav, šta znači voleti a ja se nadam da sam im dala najlepši poklon – prelepe trenutke kao uspomene, večne i neuništive. Odavno sam prekoračila broj karaktera pokušavajući da sažmem sve što bih htela da dočaram. Ovih dvadeset godina je kraj jednog a početak novog poglavlja u priči mojih roditelja. Predstoje nam mnoge zanimljive situacije kojima se radujem. Očekujem neočekivano – jer to smo mi. Bajka u koju verujem.

Tekst: Anđela Zebić
Antistres misao