Moje antistres sokače u Beogradu ŽUTA KUĆA I KARIRANI STOLJNJACI

Moje antistres sokače u Beogradu
ŽUTA KUĆA I KARIRANI STOLJNJACI

Vreli letnji dani. U gradu i dalje gužva, kao da nije juli. Posao ne jenjava. Neko bi se nervirao, ja ne. Ne brinem. Znam da ću čim žavršim dnevne obaveze otići u moju oazu mira, druženja, zabave i smeha

Mnogi bi sada pomislili da svakog dana imam vremena da odem negde u prirodu, van grada. Nemam. Ni to me ne potresa. Imam svoje antistres sokače u Beogradu, Tošino sokače. Nema u njemu bazena, palmi, zgodnih muškaraca koji služe egzotične koktele, nema devojaka u bikinijima i glasne muzike, ali su tu moji prijatelji.

Nema ničeg lepšeg u životu od činjenice da imaš prave prijatelje koji mogu da ti ulepšaju svaki dan. Ja uz to imam i tu sreću da gotovo svi uživamo na isti način. Volimo dobro da pojedemo, da popijemo koju čašicu, da slušamo laganu muziku, a najviše volimo da se smejemo zajedno, i sve to u jednoj kafani.
Često nam se desi, i radnim danima i vikendom, da se skupimo već oko 6 sati popodne u kafani koja je i po svom izgledu vrlo specifična. Napravljena je u staroj žutoj kući, sa jednim od najlepših dvorišta u Beogradu. Meni najlepših. Staro popločano dvorište ukrašavaju stolovi od kojih ni jedan nije isti jer je svaki prekriven drugačijim „bakinim“ stoljnjakom. Stolice su različitih boja i oblika, ograda i prozori su kao iz bojanke koju je dete nevešto bojilo, lusteri su napravljeni od šerpi, a cveće koje poziva na radost je sam sadio i svakodnevno ga neguje gazda Peđa. Sada, kada su lepi dani sedimo u bašti, mada ništa manje uživanje nije ni u kući. Zidovi su ukrašeni crnobelim fotografijama predaka, goblenima i izvezenim miljeima. Na plafonu šerpe i renda, u ćoškovima stari kredenci i kaljava peć. Jednom rečju idila… za one koji vole stari seoski ambijent.

Dakle, kao što sam rekla, skupimo se mi često tu odmah posle posla. Ja naravno uvek gladna, pa me čim dođem čeka praseće ili jagnjeće pečenje, koje je Peđa sam okretao na ražnju. Ili domaće sarmice ili punjene paprike. Naravno uz to ide i domaća rakijica za mene, a moji drugari rađe popiju vino ili pivo. Nije ni toliko važno ko šta pije ili jede, važno je da svako svakome može da ispriča sve što poželi, da se za svaki problem nađe rešenje, i da se svaka priča završi s osmehom na licu.
Kad se dobro najedemo i sve to zasladimo domaćim palačinkama, često poželimo da se druženje nastavi uz muziku. I za to imamo prijatelje. Dovoljna je samo jedna gitara, spisak naših omiljenih pesama i želja da pevamo celu noć. Tada emocije preplave sokače.
Ovde bih mogla ovaj tekst malo da skrenem na patetiku, jer mi prebacuju da sam ponekad i patetična, zato neću da širim priču o tome šta se sve dešava već posle prvih nekoliko pesama.

Cilj mi je samo da podelim svoju sreću zbog činjenice da u velikom gradu za mene postoji savršen ambijent koji podseća na neko skriveno seosko mesto, a u kome se vesele meni dragi, pozitivni ljudi i u kome niko, bar u zajedničkim trenucima, ne misli na brige i probleme. Znači može, samo veselo!

Tekst: Bojana Kesić, urednica portala aska.rs
Foto: Latif Adrović
Antistres misao