MAGIJA I VIŠE OD TOGA Magija verovanja

MAGIJA I VIŠE OD TOGA
Magija verovanja

Šta je zapravo vera? I koliko je imamo u sebi? Nosi li se ona kao paketić ili koferče na ovom našem životnom putu ili je generišemo onda kada nam „zatreba“? Vadimo li je iz džepa tek kada zagusti, ali dok nas niko ne dira, čuvamo je da se ne potroši? Da li je to nekakva izvikana, izlizana „stvar“, možda mašta umetnika koji ionako voli da dramatizuje, pa tvrdi da ćemo nekakve planine pomeriti zahvaljujući njoj? I kako do vere doći? Možda ima negde da se nabavi, po pristupačnoj ceni?

Dobro, i ja malo dramatizujem. Volim to nekad, podseti me da sam živa. Ali, zaista ostaje jedno pitanje – znamo li uopšte šta je vera, kad na momente deluje da smo od svega digli ruke, a sopstvenu moć prepustili nekom drugom? Zašto i kome?

Koliko često čujemo druge da kukaju, žale se i na druge prebacuju odgovornost? Pa još to nazivaju „krivicom“… I opet ne znamo tačno o kome je reč, a nekad samo mislimo da znamo. Interesantno je da su uvek tu neki „oni“. Retko smo „ja“ ili „mi“. Mi izgleda nismo akteri, ne učestvujemo u ovoj predstavi koja se zove „Naš život“.

Ne znam kakva je situacija kod vas, ali meni se često dešava da čujem ovakve stvari. Uđem u lift, prodavnicu, a ljudi pričaju. Žale se i VERUJU da tako mora. A ono u šta verujemo, bude. Tome svedočimo u svom životu.

Onda izađem na ulicu. Tamo vidim neke ljude kako idu, pognute glave, natmurenih lica, naboranog čela, praznog ili ljutitog pogleda, žure nekuda. Kuda, ni sami ne znaju. Važno je da nešto „završavaju“ i „odrađuju“, jer VERUJU da to nešto moraju da „ispoštuju“. A zašto? Zato što VERUJU da izbora nema, da drugačije nije moguće.

Iz mog ugla, sve ovo što izgleda većina i dalje prihvata, nije vrlina prepuštanja. Ne može se nazvati ni sudbinom, jer sudbina je zabluda u koju VERUJU (ne)svesni. A nije ni poverenje u univerzalni tok. On je uvek podržavajući. U kojoj meri se mi osećamo tako – podržano, voljeno, prihvaćeno, zaštićeno?

Čini se da sve ovo nije ni ljubav prema sebi ili svom životu. To je odricanje od sopstvene moći, bežanje od sopstvene veličine. Sakrivanje, kontrahovanje, sklanjanje. I opet, gde je tu vera u celoj priči, šta je vera i o kakvoj veri govorimo sve vreme?

Tačka gledišta kreira našu realnost. Ako je naša tačka gledišta da „prijateljstvo između muškarca i žene ne postoji“, konstantno ćemo dobijati situacije koje potvrđuju naš ugao gledanja. Ako je naša tačka gledišta da „život nema smisla“, stalno ćemo kreirati situacije gde će nam se potvrđivati da ma šta uradimo i ma koliko da se potrudimo, naš život je besmislen. Što više energije, odnosno emocija „nakačimo“ na određenu tačku gledišta, to ćemo više stvarati ono što biramo i intenzivnije ćemo ga proživljavati. Drugim rečima, nemoguće je imati navedene tačke gledišta, a dobiti iskustvo u kome su muškarac i žena veliki prijatelji ili ono u kome osećamo punoću i smislenost svojih odluka i postupaka.

Zaključak bi mogao biti – ako želimo da kreiramo određenu situaciju ili odnos u životu, treba da odaberemo tačku gledišta koja će doprineti realizaciji onoga što biramo. (Da, mi biramo. Ako verujemo da bira neko drugi umesto nas, baš to ćemo i dobiti.) Ukoliko se dugo držimo određene tačke gledišta, stvaramo stavove koji su, energetski gledano, gušći, čvršći i više fiksirani.

Međutim, ovde se još uvek nalazimo u umu. Kada se sve ovo „spusti“ na nivo bića, onda možemo pričati o verovanjima. A verovanja ne kreiraju samo određene situacije, stanja i odnose, već život ceo. Dakle, vera je ono što jednostavno ZNAMO da je tako, bez da tražimo dokaze, naučna objašnjenja, racionalizaciju ili definicije. Verujemo, odnosno znamo, čak i kad ne vidimo, kad to nešto nije u našem prisustvu ili se prosto još nije pojavilo u ovoj fizičkoj ravni. Kako? Ni sami ne umemo da objasnimo, ali znamo da je tako.

Zapravo, vera kreira stvarnost pre nego što je stvarnost stvorena. I zato se u molitvi kaže: „Hvala ti što si ispunio moju zapovest.  Neka tako bude!“

Već je urađeno, pre nego što je urađeno. Zar to nije magija koja VERA Jeste?

Moje pitanje za kraj ovog teksta je – šta je to što vi birate da verujete i kreirate – za sebe i sve nas?

Sa ljubavlju,
Junkie Soul – Jelena Stefanović
Antistres misao