Magija i više od toga Magija slobode

Magija i više od toga
Magija slobode

Šta je za vas sloboda?

I da li smatrate da ste slobodni ili ne? Ako smatrate da nemate slobodu, šta mislite da je potrebno kako biste je imali, odnosno kako biste bili slobodni? Od čega ili koga to zavisi?

Sa druge strane, da li se sloboda odnosi na fizički aspekt postojanja ili pričamo o slobodi uma, mišljenja, izražavanja? Ili možda sloboda nije sloboda ako ne obuhvati sveobuhvatno?

Da li nas stvarno mogu sputavati okolnosti, određene situacije, drugi ljudi, država, finansije ili je ipak reč o nečem sasvim drugom?

Više puta u životu sam sebi postavljala ova pitanja. A ta pitanja su se uglavnom rađala iz osećaja sputanosti.
Da li onaj ko stvarno jeste slobodan traži ovakve i slične odgovore?
I odakle uopšte dolazi taj osećaj sputanosti? Ima li on veze sa istinom ili su to samo izmišljotine i iluzije našeg uma?

Tokom vremena došla sam do odgovora koji je upućivao na onu otrcanu frazu – da je sve u nama. Ili još gore – da je sve samo u našoj glavi.

Na žalost (ili na sreću), tako je. U ropstvo nas uvedu stavovi, misaoni obrasci, verovanja, tačke gledišta, prosuđivanja, zaključci, odluke, definicije i kalkulacije koje u nekom momentu učinimo stvarnijim od nas samih.

Tačka gledišta koju imamo kreira realnost koju živimo. U tom smislu, sve što mislimo – potpuno smo u pravu. Svojim fokusom tu tačku gledišta samo materijalizujemo i potvrđujemo u fizičkom svetu.

Ako se već zarobimo silnim tačkama gledišta koje nam ne služe, koje nas guše i ne donose ništa lepo, zašto onda nastavljamo da mislimo iste misli, zašto se držimo istih identiteta, zašto se držimo priča koje su bajate kao one novine iz trideset i neke? Ako smo beskonačna bića – a jesmo – koja je vrednost držati se tako neke gluposti poput priče o nemanju slobode, pa se još zazidati uverenjem da izlaza ili rešenja nema?

Kakvim nas to čini? Mazohistički uživamo u ulozi žrtve ili sadistički pristajemo na nju zbog kontrole koja ona pruža u odnosu sa drugima?

Ako uzmemo u obzir da smo dobili dar koji se zove život, hoćemo li i dalje gubiti vreme na oplakivanje sopstvene sudbine, prosuđivanje izbora koje smo napravili i samosažaljenje? Ili je možda bolja varijanta uzeti stvar u svoje ruke, otkačiti se od svih očekivanja i zapitati se kakav život zaista hoćemo da imamo?

Zaista… Koja je vrednost bacanja krivice na druge ljude, situacije i okolnosti, čekanja da se nešto promeni, vrebanja da taj pokretački impuls dođe od nekog drugog? Uviđamo li da se na taj način odričemo sopstvene moći? Zar inteligencija nema jasnoću o tome da vreme NAŠEG života prolazi? Niko drugi neće nagrabusiti do nas samih – ako ostanemo pasivni, u stanju čekanja nečeg što možda nikada ne dođe.

Završnica svake od ovih priča našeg uma je kajanje. Žal zbog onoga što smo mogli učiniti, a nismo; bol zbog onoga što smo mogli biti, a nikad nismo postali; tuga zbog izgubljenog vremena koje se unazad nikad vratiti ne može. Pa ko bi se tako mogao osetiti oslobođeno?

I koliko još žalopojki, tužbalica i ograničenja imamo koje smo pretvorili u rešetke kaveza u koji smo sami sebe smestili?

Izgleda da kroz ovaj tekst nismo baš došli do odgovora na pitanje o tome šta je sloboda…
Ali, saznali smo šta ropstvo jeste. To je početak puta u nešto drugačije.
Oslobodite um… Telo će pratiti.
I pitajte – šta sve mogu uzeti od života sada?

Sa ljubavlju,
Junkie Soul – Jelena Stefanović
Foto: Unsplash
Antistres misao