Magija i više od toga Magija ljubavi i razumevanja

Magija i više od toga
Magija ljubavi i razumevanja

Znamo li mi uopšte šta je ljubav?

I šta podrazumeva razumevanje drugih ljudi, ali ono pravo?

Koliko definicija smo čuli, koliko toga smo prihvatili i šta smo to zapravo usvojili kada opet deluje da se na kamičku spotaknemo, a u bari skoro udavimo? U čemu je štos i gde smo to kao civilizacija zapeli u svemu tome?

Uostalom, kakvu emociju u vama budi sama reč „ljubav“? Da li vam se na tren smuči, jer ste je toliko puta čuli da vam već odavno deluje kao „izlizana“ fraza? Ili ste možda nekog iskreno voleli, pa ste se posle izvesnog vremena razočarali tako da je sada jedino možda ostao bol, jedva neka lepa uspomena? I u krajnjem slučaju, kako se to drugačije može voleti ako ne „iskreno“? Odakle nam uopšte ta potreba i navika da dodajemo tu reč kako bismo nešto objasnili i naglasili?

Zaista, u koju grupu ljudi vi spadate?

Ako mene pitate, oduvek znam za sebe da sam neshvaćeni romantik kome se nekada čini da je ozbiljno promašio planetu. Maštar sam koji zna da je ljubav svuda oko nas i u nama, iako to često ne deluje tako. Još kao mala sam uvidela da je ovde sve naopako i da je suprotno od onoga kako bi u stvari trebalo da bude. A u skladu sa tim, izgleda da je jedna od najvećih zabluda u kojoj živimo ta da ćemo se vratiti Izvoru onda kada nas više ne bude u ovom fizičkom obliku.

Zašto smo poverovali u to da treba da se vraćamo bilo kuda „jednog dana“? Izvor je sve vreme sa nama, u nama, mi smo njegov deo uvek i zauvek, a suština našeg bitisanja i jeste da živimo Nebo na Zemlji. Ko nas je to slagao da je ovde na Zemlji „tako kako je“ i da ćemo „jednog dana“ brati plodove svog napornog rada, ovozemaljskog mučenja i ispijati nektar koji smo tokom života smućkali od znoja i suza, a koji će se tamo na Nebu čudesno transformisati u najslađi božanski napitak?

Opet to „jednog dana“…

I odakle ta ideja o čekanju i nekakvom odlaganju? Čemu nam to služi?

Antistres misao