MAGIJA i više od toga Magija igre i radoznalosti

MAGIJA i više od toga
Magija igre i radoznalosti

Sećate se samih sebe kad ste bili mali?

Da li pamtite koliko pitanja ste postavljali za najobičnije stvari – zašto ovako, zašto onako, kako ovo, kako ono? Da li ste davali svojim roditeljima mira ili ste hteli sve da upoznate, preispitate, dokučite i otkrijete što pre, kao da sutra ne postoji?

Možda vi niste bili tako naporno dete, ali ja jesam. Bila sam nepodnošljiva. Pitanjima nikad kraja.

Zapravo, većina dece je takva – radoznala. Kroz gomilu pitanja upoznaju svet oko sebe, vrlo često sami otkrivajući i nalazeći odgovore na ono što su roditelji (i odrasli uopšte) odavno zaboravili. Iz njihovog ugla mora da smo veoma dosadni, nezanimljivi, a vrlo često smatraju da se bavimo glupostima i nebitnim stvarima. Biće da nisu mnogo pogrešili.

Istina, ti mali istraživači nekad nagrabuse. Ali, to ih ne zaustavi da i dalje trče i padaju, i iznova postavljaju pitanja koja će im otvoriti vrata čitavih svetova, bajki, magičnih priča o vilama, vilenjacima, vešticama i patuljcima ili možda portale do snova u kojima se sukobe dobro i zlo, ali u kojima dobro ipak uvek pobeđuje. Neumorno nastavljaju da menjaju uloge, istražuju različite likove i preoblače se u zanimljive kostime bez neke posebne tačke gledišta o tome je šta je ispravno, a šta ne. Bude tu i suza, ali bitno je shvatiti šta ne prija i kakvu igru biramo. Njen konačan cilj ne postoji. Važno je da je svima lepo i da traje što duže. Kroz čitavu večnost, ako je ikako moguće.

Sve vam je to poznato, kao i meni. Ali, znate šta sam se uvek pitala kad na to pomislim?

Kako to da dete iz čije perspektive svet izgleda ogromno, iz čijeg ugla sami roditelji deluju kao džinovi – strašni, veliki i svemoćni – ipak nastavlja da istražuje? Ne parališe ga, ne blokira i ne zastrašuje ništa što je tako veliko i nepoznato kao okruženje u kome se našlo. Ne zaustavi ga nijedna suza, modrica, čvoruga, podsmeh ili odbijanje. I dalje je radoznalo, veselo, igra se, nastavlja da prilazi ljudima koji deluju moćnije od njega sa punim poverenjem, ne prosuđuje nikoga, ne plaši se da ponovo hoda, pita, trči, kopa, pada. Ponovo i iznova.

U kom delu svog života naučimo da prihvatimo strah koji nas blokira, koji nam zatvori vrata i sve hodnike koji vode ka čaroliji? U kom trenutku izgubimo poverenje u ljude i počnemo da se skrivamo, tugujemo, patimo? Zašto podignemo zidove oko sebe, sklupčamo se unutar ljušture nezadovoljstva i beznađa, i zatvorimo se za sve ono što je moguće za nas samo zbog jedne povrede, grube reči, pogrešno odabrane prilike?

Koji je taj presudan momenat u našim životima u kome je ustajanje iz kreveta postalo obaveza, posle čega se ona pretvorila u rutinu, rutina dovela do besmisla, a besmisao izrodio mrtvilo iz koga nema izlaza? I u kom delu vremena ili možda ćošku naše duše je ostao zarobljen onaj entuzijam, radost i bezbrižnost što smo ih posedovali nekad kao deca?

Koji je to događaj nemilosrdno progutao ključeve naše sreće?

Kad smo deca, uglavnom nam šalju poruku sledeće sadržine:

„Uživaj dok možeš, igraj se dok si mali/a. Posle moraš da se uozbiljiš, videćeš da je sve drugačije.“

Kakvo drugo značenje može imati ova poruka osim one da je igra samo privilegija dece? I do koje mere nas zaista uvere da „tako mora“ kada već generacijama unazad nastavljamo gde su drugi stali – da gradimo svet u kome nema igre, pa samim tim ni života u pravom smislu reči? Retki su ludaci koji odaberu da se ne uklope da bi uistinu živeli!

Moja tačka gledišta je da je sve podložno promeni. Promena je zapravo jedina konstanta. Isto tako verujem da ne mora biti ovako kako inače biva. Znam da je život radost i da svaku našu ćeliju prožima zadovoljstvo – iako često tako ne izgleda. Možemo li ga uopšte osetiti bez igre i opuštenosti?

Tokom vremena, naučila sam još jednu stvar – da je sve stvar izbora, pa i sreća. Kako je postići drugačije bez radoznalosti, istraživanja i osvajanja novih prostranstava? Može li se ona osetiti bez uživanja, prepuštanja i igre?

U koju kategoriju ljudi vi spadate – onih „običnih“ i prosečnih, ili neobičnih i „opaljenih“?

Moje mesto je u ovoj drugoj kategoriji. Ipak…

Uprkos višegodišnjim naporima da se uklopim, odustala sam od te ideje. Ovako je zanimljivije. Odabrala sam radost, entuzijam, igru i život. Možda ću i ja zaraditi koju modricu, ali nastavljam dalje. I baš me briga! Kroz igru nekako dobijemo više onoga što stvarno jesmo.

Šta vi birate? Da li biste bili voljni da primite više Sebe?

Sa ljubavlju,
Junkie Soul – Jelena Stefanović
Foto: Pixabay
Antistres misao