Kolumna Svemirska stanica “MIR”

Kolumna
Svemirska stanica “MIR”

– Ne, tu je. I na pitanje kad se vidimo, odgovorio mi je sa “Javiću se”.

– Što ja to javiću se ne volim… – rekoh više za sebe – To ja pišem kad pojma nemam kad ću se i odakle javiti. Da li jednog dana sa svemirske stanice “Mir” ili možda ni tad?

– Postoji još jedna poruka koju ne podnosim da dobijem, a ona glasi OK. Kad je ok, znaš da ništa nije ok.

– Jel’ se ovako nešto dešavalo ranije, tipa da ne možete da se dogovorite da se vidite ili je ovo prvi put?

– Ma bre, nemam pojma, misliš da sam pratila. Nego me užasava to da sedim i čekam. Meni se sad hoće i ne tražim mu stan da mi kupi, nego da se vidimo! Ako može u redu, ako ne – opet u redu. Evo šta bi ti radila da nekog čekaš stalno da se smisli, smiluje…

– Ništa, ali baš ništa. Ja imam pravilo – dve poruke. Ako na prvu ne reaguje, eventualno se oglasim još jednom i to je to. Više ne pišem, taman da je napolju rat počeo.

– Nemoguće da te niko nikad nije jače zaintrigirao? – pita me.

– Ako se ja oko nekog jako trudim, znači da me jako zanima. Ali nemam živaca beskrajno, znaš, a realno ni vremena za gubljenje – tek kad rekoh, shvatih kako to zvuči.

– Mislim da ja neću još dugo ovo cinculiranje trpeti. Neka kaže! Ako ima još nekakvu šemu, kombinaciju, šta god – neka kaže. Znam da radi, ali svi mi radimo, ne može posao da ti bude izgovor za sve. Drugo, neću ga ja silovati po viđenju. Može da me prošeta kao što se šetaju ljubimci, da se smejemo, da blejimo, aman, jel’ to nauka?

– Znam samo jedno. Muškarac kad hoće da vidi neku ženu, uvek će naći vremena. Makar to bilo 15 minuta. Ako neće, naći će izgovor. A isto tako i mi žene. Ako želimo, bićemo tu. Ma stvorićemo se.

– Znaš šta je meni hit – reče mi kroz smeh – Kad smo bili klinci, sećaš se, pa se dogovoriš bre, očas posla! Što ne može da bude tako jednostavno i sad?

– A pa ne može, sad znamo što-šta, a čovek kad mnogo zna – mnogo i hoće. Pogotovo ako je pametan – rekoh tužno.

– E to i ja mislim! Da sam neka glupa kojoj kupiš tašnu, a ona cvrkuće, gde bi mi kraj bio! On kupi tašnu a ja igram oko njega ko da je faraon!

– Eh i ti, šta tašnu. Pa kaputić, pa cipelice, pa kad treba da imaš seks, a ti samo o šopingu misliš! Znaš koliko žena živi po tom principu! Verovala ne bi. Dok muškarac gori u strasti, njoj u glavi Prada tašnica, Kavalijeva haljinica i Guči cipelice!

– Meni je to jadno. Kad batališ strast, batalio si život – reče mi odsečno.

– Znam ja to. Ljubav ne trpi nikakvu kompenzaciju. Kad se prodaš zbog bilo čega osim iz ljubavi, jeftino se prodaš uvek. Samo što to shvatiš mnogo, mnogo kasnije, takoreći imaš ceo život da ti bude žao!

Junak naše današnje priče se javio nedugo posle našeg razgovora. I dalje je u šoku što je sreo ženu koju ne zanimaju pokloni, nego čista strast pomnožena sa seksom i rekla bih da lagano kapira kakvu je ženu sreo.

Rešila je da mu ne kaže koliko prezire javiću se, već da i ona njemu kaže s vremena na vreme – da će mu se javiti. I da mu se ne javi.

Zahvaljujući tome što je pokazala trajnu ravnodušnost, u njegovoj glavi se konačno pokrenuo točkić koji je pitao šta joj je sad. I kada je okrenuo broj da joj se javi – shvatio je. Da sve može da bude ok. Jer se javio.

Naravoučenije. Ne gubite vreme na dopisivanje. Recite sve što imate uživo. Ono što vidite u očima dok nekog ljubite, to je ono što u poruci nikad ne biste.

Ne umeju svi da koriste pravopis, ali ni da čitaju između redova. Ali iz očiju umeju svi.

Tekst: Ivana Đorđević
Foto: Damir Barčić
Antistres misao