Kolumna LJUBAV BIRA VEZANIH OČIJU

Kolumna
LJUBAV BIRA VEZANIH OČIJU

Ravnopravnost postoji, ali je još niko nije video izbliza. Jer ako je neko vidi dovoljno blizu i gleda dovoljno dugo shvatiće da je vidimo različito

I imam jedno krucijalno pitanje.
Kako to da kada muškarac poželi neku drugu, žena pristaje da bude druga? I da uđe u taj emotivni sistem. Ma i da razbaca sve figure sa te šahovske table i poređa po svom?
A kad žena poželi da promeni svoj periodni sistem elemenata, muža i život – nailazi na odbacivanje i osudu? I retko koji muškarac pristaje da razvali tuđi sistem. Jer, neće da bude kriv! Za šta kriv? Što ona želi novi i drugačiji život?

Kažu, muškarac se uvek vrati. A žena kad ode iz jedne emotivne priče – otišla je. I ima istine. Ali osuda, mene osuda zanima. Zar ženi ne sme da se dopadne niko drugi? Ona kad potpiše, ona je potpisala dokaz o vlasništvu, jel? I ako pogleda nekog drugog, odmah je…šta?

Kada muškarac ima ljubav mimo zakonite, on se krije, meri, laže i smišlja. Laže jednu, laže drugu, na kraju nađe i treću i onda kad se smori, kao Lesi se vrati kući. Umiljato se smesti na svoje mesto na trosedu. Ne dozvoljava da se vidi da je imao vanstranačke aktivnosti i teši se da je to bio samo izlet. I vraća se ženi svaki put sa sve širim osmehom i čvrsto obeća sebi da neće više nikad. I kažu – smirio se…

A kod žena je drugačije.
Znam slučaj gde se jedna zaljubila. Pustila da joj srce brže kuca zbog njega.
Kad sam je pitala kako ljubav, sluteći da za njen osmeh nije zaslužan ovaj kog znam, zvezde joj iz očiju zasvetlele!
– Jako me čini srećnom.
– A muž?
– Njega jednostavno više ne vidim.
Setila sam se koliko je volela tog čoveka. I kako ga je ovaj novi zet obrisao gumicom i dalje ne znam, ali ga je obrisao totalno. S lica zemlje.
– Jel ti frka da izlaziš s njim? Ono da vas neko vidi? – radoznala sam bila da pitam.
– Ne, ni najmanje. On je moj muškarac. Ja sam ponosna kad stanem pored njega. Jednostavno, mene nije strah.

Dugo mi je taj deo sa strahom odzvanjao i divila sam se toj rečenici. Kad te nije strah, ti si sa sobom načisto. I baš te briga šta će svet da kaže. Jer taj svet će ionako da kaže šta hoće. Bez da te pita.

Negde kad je ona pomislila taman da je on oličenje svega što je ona ikada želela u jednom čoveku – objasnio joj je kako je ona ipak udata. Zvučalo je kao da je zarazna od neizlečive bolesti. Trebalo joj je dugo da se sastavi onako razbijena u komadiće. Njen brak je dobio i definitivnu presudu, a ni ona nije bila ista. Preležala je tu ljubav na nogama. I dugo nije mogla da se smiri…

Jel vidite razliku?
Kad muškarac nađe drugu ljubav, slavi se dan kad se Lesi vratio kući. Namešta mu se krevet da udobnije spava i da više nikad ne ode. Dočekuje se uz najviše državne počasti.
A kad žena iz kuće izađe, ona ta vrata zatvori. Eventualno se vrati da pokupi stvari. Ali srce odnese sa sobom.
I po čemu je njena potreba da bude opet voljena za osudu, a njegov herojski čin da se vrati kući – treba pozdraviti aplauzom?

Prava ljubav bira vezanih očiju. Zato joj i jeste svejedno da li je klepila lopatom po glavi i zašašavila nekoga ko je zauzet, ili nekoga ko je slobodan.
Razlika je samo u snazi očekivanja. Neko bira ceo život i uglavnom ne izabere ništa. Neko traži goreg od sebe, da bi bio bolji, neko traži mlađeg da bi bio duže mlad, a neko jednostavno traži ljubav i kada je konačno nađe, ne treba mnogo u zube da joj gleda – da je ne uplaši!
I svi nađu šta traže, samo što toga nisu svesni. Samo što vam neka saznanja ne dolaze u vidu diplome, nego malo prašnjava u neobrađenom stanju.
I dok razmišljate kakav je taj/ta kog sanjate, stavite prst na čelo.

Možda tu svoju drugu polovinu već poznajete. Možda ste se upoznali na nekom neobičnom mestu u neobično vreme. Ali je bilo pravo za vas dvoje.

Piše: Ivana Đorđević
Antistres misao