Kolumna Kad žena reši, on više nema nikakve šanse!

Kolumna
Kad žena reši, on više nema nikakve šanse!

Može li ljubav da se ponovi, obnovi i dobije novu šansu, čak i ako deluje da su sve lađe otplovile? I da li treba verovati intuiciji?

Znam dvoje koji su na svoju ljubav čekali 10 godina. Bilo je tu uspona i padova, on je čak stigao i da se oženi u međuvremenu, jer jednostavno vreme u kom su se sreli nije bilo – pravo za njih.
On je njoj bio prvi. Momak, ljubavnik, dečko. Ona je kaže, znala da je i pravi. Ali avaj. Imali su po šesnaest godina i nije to baš išlo tako kako je ona zamišljala. I puklo je posle godinu dana.

Sastave se oni nekako, samo što taj drugi put bude još gore. Tačnije, on bude još gori. Kako muškarci sa sazrevanjem imaju potrebu za priznavanjem okoline, on je oko sebe stigao da okupi društvo koje se njoj nije dopadalo, a ona nije imala silu voljene žene da promeni njegov svet.
Strpljivo je gradila svoj. U koji će se možda on nekada uklopiti. Taj put su raskinuli jer je on našao drugu. Stariju od sebe, zauzetu koleginicu s posla u koju se zaljubio i vrlo brzo počeo da živi s njom.
Ova naša je čak otišla i da vidi i upozna buduću mu gospođu. Kaže, kad je videla kako je gleda, onako kako nju nikada nije, shvatila je – da mora da ga pusti. Jer ne možeš naterati nekog na silu da te voli, čak i ako vidiš da si bolja opcija.

Kaže, pustila ga je. Ili što bi moderne nauke rekle – otpustila ga je. Nisu se videli te četiri godine koliko je on živeo oženjen. Ona je sagradila svoj novi svet u kom je postala cenjena, uspešna i ostvarena. Imala je momaka, nije da nije, ali ne i želju da se udaje. Pucalo bi uglavnom kada su oni hteli da je žene. I jedne večeri sretnu se na nekoj žurci. Verovatnoća da će se sresti – minus nula. Počnu neku priču, sazna ona da se on razveo, da ne žive više zajedno on i ta filmska diva zbog koje je ostavio. Sad, niti je to bio film niti je ta njena naslednica bila glumica, ali je došlo do prekida filma.
Završe oni tu noć zajedno. Kao da se ništa nije promenilo, kao da su otkočili svoj sat tamo gde je stao kada su se poslednji put videli.

I otada, malo po malo, postanu oni i muž i žena, kasnije i mama i tata. Zanimljivo kako deset godina čekanja stane u jedan mali tekst na pola strane a natera te da razmisliš da li vredi čekati.
– Znaš kako, čim sam ga srela, ja sam ga osetila. Ne umem to da objasnim. Samo nekako vreme, trenutak, šta znam nisu bili pravi. Možda je on trebalo da se oženi, sad vidim da ga je jedino to osvestilo da bi porastao. Otkud znam.
– Ma kako si ti znala da ga vredi čekati? – pitam.
– Vidiš mene je tada kad se on ženio tom drugom, njegov otac nazvao i rekao – žao mi je što mi ti nisi snajka. Toga se sećam jer me skoro podsetio.
– I šta si mu ti, majke ti, rekla?
– Rekla sam mu – pustite ga, mora da poraste. A kad poraste, biće moj. Čovek se samo nasmejao tad, sećam se.
– Kako se ti toga svega sećaš, čoveče?
– Vidiš, ja se ne sećam, podsetio me svekar skoro, kroz šalu. Rekao mi je da se moj muž i dan danas naježi kad mu otac to pomene. Kad žena reši, muškarac jednostavno nema šanse – reče mi i šeretski mi se nasmeja.
Da i ja ostanem bez teksta jednom.

Realno, koliko god mi se muškarci budu ljutili posle ovoga, sve se dešava kada žena reši. I ljubav, i seks, i svadba i deca se rađaju kada žena odluči da je vreme. Možemo da se lažemo, ali žena vuče konce i kad reši da usreći nekog muškarca, on će biti njen – kat tad. Zvuči kao pretnja, ali zamislite se, pa ćete videti da sam u pravu. Neke su sporije, neke su brže, neke su odlučnije, neke su “tiha voda breg roni”, ali poenta je da svaka svoju priču istera na kraju.

A da li vredi čekati nekoga tolike godine? Pa evo prosudite sami, bez da ja utičem. Ovde je pobedila vizija u kojoj je on ipak na kraju njen. I tako i bi.
Amin.

Tekst: Ivana Đorđević
Foto: MIlan Kostić
Antistres misao