Kolumna Ivane Gavrilović Stanković Čitanje misli – veština ili iluzija?

Kolumna Ivane Gavrilović Stanković
Čitanje misli – veština ili iluzija?

Bolje i da ne pitam za cenu crvene haljine u izlogu kada pretpostavljam da nemam dovoljno novca za nju. Stvari u toj radnji su preskupe

Pametnije mi je da idem na pijacu i kupim sve što mi je potrebno za današnji ručak. Zašto me prodavac kupusa gleda mrko, prenuh se naprečac? Verovatno sam mu antipatična iz nekog razloga. Sa kesama u rukama odlazim u vrtić po sina i učtivo se javljam vaspitačici koja okreće glavu u suprotnom pravcu i počinje da priča sa svojim koleginicama. Možda je ljuta na mene čim mi ne uzvraća pozdrav, pomislih u trenutku. Preispitujem se sve vreme do ulaska u stan gde me čeka muž koji pomno zuri u dnevne novine. Ne pomišlja da mi pomogne. Čak ni glavu ne diže i samo ćuti. Sve mi je jasno. Njemu jednostavno nije stalo do mene kao pre…

Da li i vi doživljavate sebe kao veštog majstora koji sa preciznošću hemičara čita tuđe misli? I ne samo to. Pouzdano znate šta druga osoba oseća i u šta veruje, a da je prethodno niste ni pitali za objašnjenje. Uostalom, zašto biste tražili odgovor kada ste čvrsto uvereni u tačnost svojih zaključaka…

Verujem da vam ne bi bilo prijatno kada bih vam rekla da su ti zakljuci ništa drugo do greške u razmišljanju koje svakodnevno pravimo i da su najčešće usmerene protiv nas. Zbog njih se osećamo loše, a potom se ponašamo na način koji potvrđuje sve ono što smo konstruisali u svojoj glavi kao svojevrsnu istinu. Upravo zbog toga imamo problem u komunikaciji jer i naš sagovornik radi isto što i mi. Nagađa, pretpostavlja, a ne pita. Svako od nas poseduje jedinstvenu mapu ili sliku sveta koju uglavnom ne dovodimo u pitanje i zato što pretpostavljamo ono što vidimo i kako to radimo, neminovno ulazimo u konflikte. A potrebno je samo da pitamo i aktivno slušamo. Svaki put kada počnemo da naslućujemo i predviđamo kako se naš sagovornik oseća i šta misli, bilo bi dobro da iniciramo razgovor i proverimo svoje slutnje. Koliko puta vam se dogodilo da ste govorili nešto veoma važno svojim klijentima uvereni da su sve shvatili kako treba, a na kraju se ispostavilo nešto drugo? Ili ste zaključili da se neka saradnja ne može realizovati jer vam se činilo da druga strana nije bila zainteresovana? Kako ne biste gubili vreme, energiju i resurse, tražite objašnjenje, činjenice i opštu sliku. Da biste razlikovali pretpostavku od činjenice, dovoljno je da postavite sebi ključno pitanje – „Kako to znam?“.

Vratimo se na sam početak moje priče kada sam govorila o sopstvenim zaključcima. Ako bih postavila sebi gorenavedeno pitanje, dobila bih i te kako korisne odgovore. Kako tačno znam da je haljina skupa, ukoliko to nisam proverila; kako znam da nisam simpatična prodavcu na pijaci jer mi se učinilo da me popreko gleda, a nisam tražila da mi svoj izraz bliže objasni. Isto tako, kako znam da je vaspitačica ljuta na mene jer je skrenula pogled i na kraju: kako znam da mome mužu nije stalo do mene pošto me nije registrovao kada sam se pojavila na vratima stana dok je čitao novine. Ako se već bavimo pretpostavkama, neka one budu nešto pozitivno po nas. Sasvim je moguće da su u toku novogodišnja sniženja i crvenu haljinu uspem da dobijem po prihvatljivoj ceni za mene. Prodavac je možda imao loš dan, bio je neraspoložen ili je jednostavno zgrčio lice od hladnoće. Vaspitačica me nije ni primetila jer je želela neku vest da podeli sa svojim koleginicama, pa je pohitala ka njima. A moj muž – voli da prati novosti iz oblasti finansijskog rasta pošto mu je kao preduzetniku sigurnost veoma važna, zanet u izveštaje, nije ni čuo moj ulazak. Nije li ovako lakše? Ipak, pitajte! To jeste izazov koji većinu ljudi sputava, ali šta kažete da za početak tražimo odgovor sa pozitivnim očekivanjem? Svakoj prilici treba prići sa pretpostavkom da će iz toga proizaći nešto dobro i prestanite da se opterećujete time šta drugi ljudi misle o vama. Uostalom, oni razmišljaju samo o sebi.

Ivana Gavrilović Stanković
NLP trener
Antistres misao