Kolumna Da li je muški reći “Volim te”?

Kolumna
Da li je muški reći “Volim te”?

Da li muškarac sme da bude iskren i kaže – odlepio sam za njom, non stop mislim na nju, gde je i pitam se što mi se ne javlja.
E pa ja to čuh iz muških usta.

Mislila sam da se takve izjave mogu čuti samo od žena, iako sam duboko ubeđena bila da i jedni i drugi isto volimo i isto patimo.
Prisutna ekipa se podelila na ZA i PROTIV, a ja sam samo ostala – pod intenzivnim utiskom. Ali fakat da se momku desila ljubav. I on to priča tako iskreno, bez dlake na jeziku, s toliko detalja koji jasno upućuju da mu je do dotične jako, jako stalo. Neko bi rekao mladost – ludost, a neki što ljubav poznajemo lično, prepoznasmo i posttraumatske situacije do kojih dolazi posle uboda Amorovom strelom.

Brine ga, kaže, što se nikad prva ne javlja. Što uvek zove on. Ali njemu to ne smeta, jer mu nijedna do sad nije bila kao što mu je ona. Dvojica iskusnijih od njega sa šeretskim osmehom konstatuju da “moraju da spasu čoveka, i da je najbolje da je pusti nekoliko dana da joj se ne javlja, pa će da vidi šta će da bude, jer ništa nisi uradio ako zbog tebe devojka ne proljubomoriše”. Momak se zgranu, gde da je ne zove, pa da ne zna šta je s njom!
Drugarica do mene ne odobrava raspaljivanje strasti tom metodom i kaže mu jasno da “ako je batali, ona će otići”.
Čitava skupštinska rasprava se povede, a kako je kod mene empatija izražena do neslućenih granica, počeh da razmišljam kako je ovom momku.

Nekako ispade da kad kažeš da nekoga voliš, to nije dovoljno muški. Tako ispada. A sem što to nije istina, može da dovede i do niza glupih situacija. Znam generacije i generacije ludaka koje su vaspitavali da ne pokazuju emocije jer – muškarci to ne rade. Ko što znam armiju malih princeza smorova, koje su učili da se žena nikad prva ne javlja, i da mora malo da se folira, da kao neće, jer će on onda da je juri! Mislim, kako da bude riba, a da se ne folira! Ajte, molim vas!

Naš današnji junak ne pati, ali se silno potrese svaki put kada vidi da je nema, a onda shvati da je ona negde u provodu. BEZ NJEGA. Kaže, čak se i slučajno stvorim tu kraj nje, ne mrzi me da se spakujem da dođem, samo da vidim s kim je.

Taj deo mi je savršeno jasan. Meni se drugarice i dan danas krste kad se sete da sam jednom iz pidžame ustala da se sredim i odem na mesto gde sam znala da ću sresti onog za kim mi je srce tada kucalo. To je i interna gradacija za PRAVU LJUBAV. “Kad zbog nekog iskočim iz pidžame, uskočim u haljinu i utrčim u taksi, znaću da je to prava ljubav”.

Zato mene ovaj momak nije ni iznenadio.

A znate kad je ljubav?
Onog trenutka kad je svejedno ko će koga prvi da zove. Kad veruješ da je tamo gde je rekao. Kad ti kaže nešto što ti jako imponuje, a ti jednostavno znaš da je istina. Pa ti sve bude toplo oko srca, a od te topline ti se cakle oči, pa se onako srećno smeješ. Pa si lep. Pa ti sve super. Pa se smeješ kao budala.

Sad je mnogo IN biti COOL. I da imaš taj dobar lični PR. Da ti je sve baš onako kako si sebi odradio. A znate šta je tužno? Ja ću da vam kažem. Što ja otkako muškarci ne idu u vojsku, pravo muško srela nisam. Što mi veću sigurnost ulivaju oni na koje kao na muškarce ne računam. Jer im prosto nisam ciljna grupa. Što su ljudi neiskreni do te mere, da ih i prosta i jednostavna ljubav iznenađuje.

I kada prestanemo da budemo HLADNI, da ne kažem COOL, možda nas ljubav nekim čudom i ugreje.

Tekst: Ivana Đorđević
Foto: Milan Kostić
Antistres misao