Kolumna Antitabloidno Život sladak kao antalijska narandža

Kolumna Antitabloidno
Život sladak kao antalijska narandža

Jao što volim narandže i baklave iz Antalije! Tradicionalno, svaku svoju turističku sezonu počnem obilaskom antalijske regije, sa odlascima do egzotičnog Kemera i glamuroznog Beleka.

Ta tri mesta reše sve moje muke bitisanja na Balkanu. U hotelima sa pet zvezdica, kad čovek vidi trideset vrsti baklava, pedeset različitih salata, dvadeset različitih tipova sireva, mora da pomisli da zaista „hedonizam zaista organizam“.
Turizam tog dela turske obale koncipiran je po dobrim austrougarskim standardima. Sve je „profi“. Nije ni čudo što je upravo tu Lepa Brena odlučila da snimi spot „Zrno bibera“. Jedino tu možete makar na sekund kao turista da budete estradna ili holivudska zvezda.
U tim mestima prestaju politika, ideologija, verske različitosti.
U hamamu, dok uživate u jednoj od pet vrsta masaža, i to bez oklagije, shvatate da stres može da se izbaci i na taj način. Zato i jesam fan tih letovališta, gde idem, evo već više od decenije.

Sve što je nataloženo kao predrasuda u mojoj balkanskoj ličnosti, tamo se razbija. Sve što je muka i trauma života u tranziciji zaboravlja se u tom hedonizmu.
Kad probate ajran, čaj, kafu, mohito bez sećera i alkohola, shvatate šta je suština pravog godišnjeg odmora. Rekao bih, to je da doživite totalni restart i makar na kratko budete izvan zračenja medija i društvenih mreža.

Ima nekih, često površnih analitičara koji se stalno bave vekovima kada smo bili pod Turcima. Ali, kad odem do Antalije ja zaista vidim sve ono što je u mojoj glavi predstavljalo neku idilu Evropske Unije, ili nekadašnje, srećne Jugoslavije.

I još nešto bitno – more u Turskoj je uvek toplo. Ne mogu da vas iznenade ni bura, ni sneg. Tamo je sve slatko. I baklave su slatke, i narandže, ničemu ne treba dodati šećer. I život je sladak, kao slatki „gastronomski hedonistički greh“.

Obišao sam mnoge zemlje, i Mediterana i Bliskog i Dalekog istoka. Za mene, postoji samo jedno mesto na svetu gde mi je sve u skladu sa „pet zvezdica“ i bez zvanične kategorizacije. Antalija.
Grad medija, sporta, cenkanja, šopinga, fenomenalnog sladoleda. Pošto sam zimogrožljiv, toplo mi je jedino u mađarskim banjama i – u antalijskoj regiji. A kako sam zaljubljen u plavu boju, meni je večito najlepše plavo – u Antaliji.
Tamo bih mogao da budem i leti i zimi. I kad je sezona i kad nije. Retka su mesta na svetu gde vam je uvek dobro, zato što su ljudi zaista divni i gostoprimljivi, i u kojima nema šanse da se osećate nelagodno.

Ali, ipak, malo je mesta na svetu koji su mi lepi kao što je to Novi Sad, moj rodni grad. Razmišljam kako bi bio savršen kada bi imao more kao što je Mediteransko.

Ako neko misli da postoji tajna moje mladolokosti i vitalnosti, kad već ne nosim štafetu svakog 25. maja, onda je to što, redovno, svoju sezonu godišnjih odmora otvaram u Turskoj.
Posle je lako, mogu otići na Jadran, ili u Dubaji. Ali, leto prvo mora da se „overi“ u Turskoj. Da tamo okusim prvo grožđe, i lubenice. Da znam da ipak na svetu još postoje destinacije na kojima klima nije „u haosu“ zbog ozonskih rupa. I da mi je tamo uvek toplo „oko srca“ i u duši.

Ako bi me neko pitao, rekao bih da su na mojoj listi pet „top mesta“ Novi Sad, Makarska, Antalija, Segedin i Maribor. A ako me „inženjer od gore“ čuje, neka mi za neku od narednih reinkarnacija spremi kao prebivalište lokaciju o kojoj pišem u ovoj kolumni…
Dotle, ja ću da se sladim antalijskom uvoznom narandžom i čeznjivo gledam svoje najlepše ovogodišnje slike sa mora.
I u životu sve može biti sve plavo i zlatno koliko treba, ako to dovoljno dobro i zamislite.

Antistres misao