Kolumna Antitabloidno Zavisnost od mreža i lajkova

Kolumna Antitabloidno
Zavisnost od mreža i lajkova

Ove nedelje u svojoj emisiji prozboriću ozbiljno na temu: zavisnost od interneta, mobilnih telefona, igrica, društvenih mreža. Evo i zašto sam pomislio da je ova tema prava.

Pre par dana, ljudi su imali strašnu potrebu da se oglašavaju povodom svega u vezi sa fudbalskom utakmicom između Rusije i Hrvatske. Kada bi se neko upustio u istraživanje statusa na tu temu na društvenim mrežama, bila bi to jako zanimljiva tema za neki seminarski, čak i doktorski rad u oblasti sociologije ili psihologije.

Zašto su oni skorašnji, propali ratovi u ovom našem regionu, oni koji su nas zapravo sve unazadili, morali ponovo da se vode na mrežama? Doduše, nije to bila jedina tema oglašavanja. Kukalo se i na kišu i na potop koji nas je zadesio.

Rekao bih da je tačna dijagnoza da su mobilni telefoni postali zamena za gledanje oči u oči s drugim ljudima. Sva ta “elektronska sokoćala” su postala zavisnost poput nikotina.

Ljudi se češće odvikavaju od interneta nego od seksa! Zato što je u modi “virtuelni hoteraj” ili “ašikovanje” preko interneta.

Nove tehnologije su omogućile ljudima lakšu i bržu komunikaciju, ali i napravile veću otuđenost. Ima tu i self-marketinga (ličnog reklamiranja), kada uz pomoć brojnih selfija svako ima iluziju da može da bude  ili da već jeste – zvezda.

Svaki dan kače razne fotografije sebe, pune njima svoje Facebook i Instagram profile. E sad se ja pitam, da li je to narcisodini poremećaj ličnosti, posledica nedostatka ljubavi u detinjstvu i pubertetu, ili samo dokazivanje koliko smo lepi i seksi.

Uvek kažem da život nije lajk na društvenoj mreži. Moj prijatelj, mladi pop-pevač u usponu, kupio je “automatski lajkator” za dvadesetak evra, i “ubija” sa lajkovima. To automatsko lakovanje zasnovano je na principu: ja tebi lajkujem, ti meni lajkuješ, lajk za lajk.

S druge strane je u modi i hejtovanje onih koji su autentični i imaju svoj stav, i podseća na bockanje vudu lutkica tih ljudi. Takođe, kada proradi “psihologija gomile” da linčuje stav koji nije stereoptipan i uobičajen, na mrežama zavlada stravični “verbalni rat”.

A linija između te verbalne, napisane, do fizičke agresije je vrlo tanka. Da li je onda čudno što smo oguglali na stravične naslove u novinama, na to da je crna hronika postala dominantna stvar koja nas privlači i tera da zavirimo na naslovnu stranu nekog tabloida ili portala.

Mislim da se izgubio osećaj gde je ono dobro, a odakle počinje zlo. Izgubilo se elementarno vaspitanje. Mnogi su postali agresivni, nadrndani, i to da smo svi u histeriji je postalo društveno prihvatljivo. Nervoza svuda oko nas.

Pa pomaže samo onaj antistres koji podrazumeva povratak sebi, svom duševnom miru. Ako treba, oko svoje ličnosti i aure izgraditi svoj “Kineski zid”, kao što je o tome lepo pevao Đole Balašević. Jer, to je jedini način da svako nađe svoj zen i mir, da ne bilo kao u onom filmu i pesmi: “Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta”.

Ali, kad budem video toliko bolesnih i nesrećnih ljudi, mislim da neću biti tako hrabar u svojim metaforama u kolumnama.

Tako malo treba da nam život bude onaj pravi – život. Za početak bar, da nam svaki dan bude sa što više antistresnih trenutaka. I tada tek nam sve može biti potaman.

Zato, rekao bih da je moj savet da moderne tehnologije i mreže konzumiramo samo umereno, tek toliko da nam prija i u granicama normalnog.

A tokom preostalog vremena čaj i kafu u ruke, s pogledom na nadošli Dunav, recimo negde kod Slankamena…

I kako se kaže, Bog da te Vidi. AMIN.

Antistres misao