Kolumna Antitabloidno Zaboravi ako možeš

Kolumna Antitabloidno
Zaboravi ako možeš

Imam najbolju urednicu web portala na svetu. Zove se Željka Zebić. Nije mi zamerila što sam, jednostavno, zaboravio da napišem kolumnu prošle nedelje. Iako mi je ta kolumna praznik za moju psihu.

Zaboravio sam da je vreme da je napišem zato što sam danima bombardovan raznim porukama na svim mogućim mrežama.
Zaboravio sam jer je retrogradni Merkur, a to nama Blizancima ne odgovara.
Zaboravio sam i zato što sa svojim klincem ovih dana učim lekcije o Nemanjićima. Mom sinu je sve aktuelno u vezi sa tim fenomenom stvorilo konfuziju u glavi, pa sam sada ja tu da mu objašnjavam.
Kao, dobar sam iz istorije.
Ali, nikako sinu da objasnim da sam ja više ekspert za NOB i ofanzive i da smo onu „ćiriličnu“ istoriju u školi nešto slabije učili. Zato se i ne uključujem u svekoliku narodnu diskusiju na tu temu.

Imam drugih briga. Što jes’- jes’, ne uzimam dovoljno ginko. Kao i kada sam na restriktivnom režimu ishrane, meni do mozga informacije slabije putuju, pa tada, jednostavno, zaboravljam.
Što bi rekli, zaboravljam na stresogenoj osnovi.
Šta ću. Ko je moj pravi prijatelj, taj me i takvog „vole“.
Eto, prosto zaboravljam.

Zanimljivo je kako ne zaboravljam kad sam u nekom spa centru ili banji. Zanimljivo je kako mi je dobra memorija kad sam na plavom Jadranu. Zanimljivo je i da je moja memorija odlična kad sam „kul“.

I tako sam konstatovao da je ovo vreme jako stresno, svi bi da nam nešto važno saopšte, kažu sve što su smislili, da ponude uz gomilu reči trista čuda u pozivu preko call centra.
I tako, danima živim u inflaciji zahteva, mesindžer poruka i SMS obaveštanja. I verujte mi na reč, sreo sam jako malo ljudi koji nisu zaluđeni isto kao što sam ja.

Još ako tome dodamo i silne aplikacije koje kao novinar stalno moram da pratim, a koje ispaljuju veliku količinu vesti s oznakama „skandalozno“ ili „eksluzivno“, a zapravo kada ih pročitate shvatite da pod tim parolama prodaju bajate, tragične vesti.

Ovog puta sam odlučio da kolumnu napišem na vreme.
Da se zahvalim javno mojoj drugarici Željki što me nije kritikovala i grdila.
I odlučio sam da okrenem drugi list. Da pokušam da poboljšam svoju memoriju i budem odgovorniji i koncentrisaniji kada je moj život u pitanju.

I sada moram da kažem mom sinu da sam malo „krečana“ kada su Nemanjići u pitanju, jer je moja osnovna škola bila davno, pre skoro četrdeset godina. Zato sada i ne učestvujem u svakolikim diskusijama na temu te srpske dinastije.
Nekako, jedina dinastija koju ja pamtim je ona Blejka Karingtona iz globalne hit serije, i istoimena pesma Borisa Bizetića i „Rokera s Moravu“.
Takva mi je berba. Ona turbulentna 1968. godina. Revolucionarna. Uranska. Kažu, tada, te godine kada sam rođen, počele su neke promene sa Suncem i sunčevim pegama…

Ali izgleda i moje je demokratsko pravo da budem – zaboravan. Jer, ono što vidim u našoj stvarnosti je možda i bolje da se odmah zaboravi.

Ja, kao i Gabi Novak, Kemal Monteno i Arsen Dedić: „Pamtim samo srećne dane“.
A sve ostalo je kao što bi Tereza Kesovija otpevala tekst genijalnog Svete Vukovića: „Zaboravi ako možeš“.

Antistres misao