Kolumna Antitabloidno Volim osamdesete

Kolumna Antitabloidno
Volim osamdesete

Volim osamdesete. Volim i Dubravku Ducu Marković i “Hit meseca”. I sećam se kad je u toj emisiji “Plavi orkestar” zapevao “Suadu”. I kada su zapevali: “Bolje biti pijan nego star”.

Pamtim i da su se pre “Hita meseca” na malim ekranima tukle Kristl i Aleksis u nekom bazenu, i da je to tada bila jedina tuča koja se mogla videti u nekom mediju.

Vollim patetiku osamdesetih. Volim “Ne klepeći nanulama”, “Zora je”, “Tri sam ti zime šaptala ime”. Sećam se “Sastanka bez dnevnog reda” i fenomenalnog Saše Zalepugina. Ipak, niko nije bio kao što su bili Oliver Mlakar i Kvisko. Sećam se i “nedelje kad je otišao Hase”. I da sam ispred “Jugotona” čekao da stigne kamion da bih kupio omiljenu kasetu. Sećam se prvog poljupca… I svog prvog puta…

Edukovao sam se uz omladinske magazine. Slušao sam radio. Javljao sam se na fiksni telefon. Nisam nikada kasnio ni na sastanak ni na korzo. Išao sam na more sa roditeljima. Uvek u Makarsku. Znalo se: ćevapi u Sarajevu, jagnjetina na Jablanici, tufahija u Mostaru. Neće toga više biti ni za “milion godina”, kako je tih godina pevala “Yu rok misija”.

Hanka Paldum se uvek mogla slušati uz “EKV” i “Azru”, jednostavno, znali smo da je to kvalitet. Kao nešto novo i drugačije proslavio se tih godina duet Vesne Zmijanac i Dina Merlin i njihov hit za sva vremena “Kad zamirišu jorgovani”. Ono što je predstavljalo kvalitet nije se vrtelo samo na Radio Šapcu. Ali smo i to slušali. Jeste da smo tih godina čekali u redovima za kafu, zejtin, da smo vozili autobile po par-nepar sistemu, i da je fića umeo uvek negde da prokuva. Ali, nedostaju mi časopisi “Radio TV Revija”, “Sabor”, “Ven”, “TV novosti”. Nedostaje mi JRT šema. Nedostaje mi “Program plus”. I gde su sada i Zagi i Vučko. Lepo nam je pevao Đole da će sve to jednog dana “otići u Honduras”. Nedostaje mi čednost tekstova u kojima Zana Nimani setno traži da joj on dodirne kolena.

Nedostaju mi muzički vizionari kao što su bili Oliver Mandić i Dino Dvornik. O, kako su samo lepe i nežne bile pesme grupa “Đavoli”, pa “Valentino”, a tek “Novih fosila”… Fali mi i neko kao Mladen Delić, ali i neko harizmatičan kao Dragan Nikitović. A tek koliko mi nedostaje Milena. Sada, kada je otišla stalno mislim na nju i čujem Arsenovu pesmu – “Milena”. Ali i onu od “Novih fosila”: “Milena generacijo…ko nam je ukrao dušu…jesmo li previše hteli…”.

Nedostaje mi i da na Radio Beogradu kao nekad Nada Topčagić zapeva “Mihajlo, Miki, Miki, prođe život ovoliki”. I da Miloslav Ilić zapeva antistresnu poruku: ”Smej se smej, uvek se smej”. I naravno, oblizne usne dok peva.

Tih godina Lepa Brena je punila stadione i pevala “Živela Jugoslavija”. Na televiziji čuvena “Top lista nadrealista” izvela je skeč “Sarajevski zid”, i njime poput Vange zapravo predvidela nimalo idealne godine. Na koje je kroz stihove u pesmama upozoravao, kao neki vidovnjak, i Goran Bregović.

Dok je Rade Šerbedžija lepo recitovao “Ne daj se, Ines”, a “Parni valjak” pevao o Nedi koja “nije više tako ohola, mnogo lakše sada kaže da”.

Ako želite da me kao kolumnistu učinite srećnim, dozvolite mi da se sećam mojih osamdesetih. Toliko je bilo dobrih stvari u tim godinama da će biti potrebni čitavi serijali televizijskih emisija da bi moglo da se opiše koliko smo bili srećni pre kataklizme koja nas  je zadesila. Ovo je bio samo jedan pokušaj sećanja. Ako vi imate neke ideje javite mi se, pa da pišemo nastavak ove divne sage o osamdesetim godinama.

Antistres misao