Kolumna ANTITABLOIDNO Volim dobro u ljudima

Kolumna ANTITABLOIDNO
Volim dobro u ljudima

Otputovao sam u Priboj na pete „Dane Danila Lazovića“. I prisustvovao tako jednoj divnoj manifestaciji koja vraća veru u lepu reč u umetnost.

Sreo sam se sa brojnom publikom željnom umetnosti. Ne samo fziički, u sali, nego i na društvenim mrežama. Lajkovi fotografija koje sam postavljao sa Tanjom Bošković, Snežanom Savić, Milicom Milšom, Mimom Karadžićem, Irfanom Mensurom, jasno govore koliko su svi željni kulturnih dešavanja i priča o njima, glumaca i glumica, humora, koliko su nostalgični prema starim, dobrim televizijskim serijama.

Moj boravak u Priboju bio je niz fantastičnih susreta sa predivnim svetom. A ja jednostavno volim dobro u ljudima.

Oni u Priboju jasno iskazuju emocije, grle se, recituju poeziju. Umeju da naprave i soft erotske epske pošalice!

Kao da nisu dovoljno propatili za vreme tranzicije i „direktnog događanja naroda“. Iako im je propala fabrika FAP i mnoge druge firme, ljudi u ovom gradu nisu izgubili volju za životom.

Voze se linijskim taksijima, piju pića i kafe, jeftino, sve za sto dinara. Pred vama prave mini pice ili uvek sveže i vrele tortilje sa kajmakom i dimljenom pršutom.

Mladi su moderno obučeni, doterani, veseli. U kafićima se pušta, po meni, lepa muzika. Ona nostalgična iz SFRJ  ili neki dobri „narodnjaci“.

Kada čovek vidi ovakve slike iz života,  jednostavno nema pravo na depresiju i razmišljanje o tome kako nam je, eto, u Srbiji teško. Da li je to temperament gorštaka, onih koji su u svojoj karmi navikli na razne nepogode, tek, jednostavno, u Priboju nisam sreo negativnog čoveka.

Nema u tom gradiću one naše prestoničke i ravničarske depresije. Ovde se živi život koji jeste u besparici i težak, ali ovde se ljudi – bore.

Manifestacija koju posećujem već dve godine, „Dani Danila Lazovića“, ne može da se poredi ni sa jednim prestoničkim događajem. Okupi se toliko poznatih ljudi na jednom mestu! Publika je ona koja energično aplaudira i iskreno se raduje što vidi svoje idole, zvezde iz sveta umetnosti i kulture.

Tu je i dobri duh velikog Danila Lazovića koji je bio sjajan kolega, divan roditelj i čovek koji je beskrajno i zauvek voleo svoju Branku. I pričao samo o njoj.

Posetio sam i Pribojsku banju, tamo video prelepo mesto sa kojeg je na „estradni Olimp“ krenula i Ana Bekuta, pa i njenu rodnu kuću. Ali i jedan fantastičan spa-centar, odličan za porodice, takve do sada nisam viđao. Naime, u njemu na sat vremena dobijate mogućnost da sami ili sa celom porodicom osetite kako je to živeti život sa pet zvezdica.

Napustio sam beogradsku i novosadsku saobraćajnu gužvi i u Priboju me je dočekao totalni mir. Video sam koliko je stres koji neprekidno preživljavamo u velikim gradovima naša muka.

Ukapirao sam i kakvim smo sve nadrndanim ljudima okruženi. Koliko je oko nas puno agresivnih i negativnih ljudi, pa ako na to dodate foliranciju i snobizam, eto razloga za depresiju.

Zanimljivo, u Priboju i Pribojskoj banji nisam osetio ništa od onoga što osećam u našim gradovima. Ali jesam bio sa ljudima toplih duša, onima koji prave vrcave šale, zrače velikom i divnom energijom koja me je oplemenila.

Mi iz Beograda i Novog Sada bi trebalo pod obavezno da odemo u Priboj i Pribojsku Banju, ali i gradove sličnih dobrih energija – Zrenjenin, Staru Pazovu, Vrnjačku Banju, Aranđelovac… Da se tamo malo resetujemo, kao što i oni iz tih gradova treba da dolaze kod nas da se „dinamizuju“.

Stres se može ublažiti, ako mene pitate, samo putovanjima i druženjima sa dobrim ljudima. Jer, ako u saobraćajnom kolapsu počnete da se jedete i nervirate zašto nam ovako ide, nema vam spasa.

Jedini pravi antistres je naučiti da postoje i neke druge životne radosti i vrednosti. Ali, za to je ipak potrebno pobeći iz velikog grada. Sad shvatam zašto su tako i Arsen Dedić i Đorđe Balašević pevali o provinciji. Inače ne volim tu reč – provincija, jer tamo žive veliki i divni ljudi.

Shvatio sam da ne treba uzimati „bensedine“, dovoljno je samo za vikend pobeći tamo, tamo daleko…. a opet, tako blizu, tu kod nas, u majčici Srbiji. Tamo gde su borovi lepi kao i uz more.

I gde ti svaki čovek kaže „dobar dan“ iako se ne poznajete.

I tamo gde su multietničnost i tolerancija sasvim normalni.

E, TO je Srbija koju Volem.

Antistres misao