Kolumna AntiTABLOIDNO Trezor

Kolumna AntiTABLOIDNO
Trezor

Gledao sam fantastičnu emisiju na novoj platformi Radio Televizije Srbije „Planeta“. Reč je o epizodi „Talenti i obožavaoci“ u okviru sjajnog ciklusa emisija „Trezor“. I zašto sad o tome pišem?

U njoj su o svojoj popularnosti govorili mnogi. Između ostalih i Zoran Radmilović, sniman dok je doručkovao pred pozorišnu prestavu. Zatim i Dunja Lango i Bane Vukašinović, koji su pričali o teškoćama novinarskog posla, i ono čime se bave nazivali rudarskim poslom.

Zanimljivo, u emisiji su prikazani materijali snimljeni onih godina kada su svi mogli „dimiti u kadru“. Koliko god da sam veliki protivnik duvana, a i ne konzumiram ga, učunilo mi se tako demokratski videti –  duvanski dim u televizijskoj emisiji.

U mojoj karijeri, uvažena Dunja i Bane su svakako među najzanimljivijim ljudima koje sam imao prilike da upoznam, a da su mi bili gosti u emisijama. Divni i jednostavni. Jednom rečju, gospoda i profesionalci.

Pored njih dvoje, u ovoj epizodi emisije „Talenti i obožavaoci“ gost je bio i Momo Kapor, snimali su ga na Adi Ciganiji, a objašnjavao je svoje viđenje masovne kulture (tog vremena).

Pomislih kako na žalost više nemamo takve „lake“ a istovremeno i „velike“ pisce kakav je bio gospodin Kapor. Imao sam čast da me vozi njegovim brodom dok smo snimali jednu od emisija „Tabloid“, kada smo govorili o nudizmu i kada mi je rekao da mu je velika čast što ga zovu upravo „lakim“. Pa je često i citirao svog velikog prijatelja Arsena Dedića kako najviše voli „lake note“ uz „lake žene“.

I tako, gledah tu epizodu TV ciklusa „Trezor“ i bi mi potpuno fantastično ono što sam video još – izdanje Zorice Brunclik, obučene u odelo, kako objašnjava samoupravljačima, takođe učesnicima/gostima u emisiji, zašto je njen honorar nekoliko puta veći od njihovih, radničkih primanja.

Pored nje, o istoj temi pričala im je i „seksi dama“ Slađana Milošević. Obe obučene po poslednjem kriku mode u to vreme. Samoupravljači iz neke od fabrika su se pred TV kamerama bunili zato što sindikat ne dovodi najpopularnije pevače u krug fabrike i tako zaposlenima upriliči zabavu po njihovom ukusu.

Gledam tu davnu emisiju i razmišljam kako je sve ostalo isto. I ljubav radničke klase prema estradi. I to da radnici, ipak, više vole narodnjake.

I onda pomislih kako smo se za četrdeset godina tako srozali da danas, recimo, jedna Viktorija peva u nekom rijaliti programu, umesto da uživa u priznanjima za minuli rad.

U poslednje četiri decenije uspeli smo da degradiramo i rad i radničku klasu i Marksa i Engelsa i druga Tita.

Ustanovio sam da sam nepopravljivi nostalgičar. Rekao bih da je to pre svega iz jednog razloga: što ZNAM za mnogo BOLJE.

Da se ja pitam, ja bih svima prikazao tu emisiju, nekima da se prisete a drugima da vide da su ne baš mnogo davno postojali neki drugi sistemi vrednosti. Da je postojao drugačiji rečnik i drugačiji odnos prema radu. Da se o platama i honorarima moglo normalno pričati.

Da su estradne zvezde vodile računa o tome šta i kako govore na televiziji i bile svojim ponašanjem pravi primer.

Sve razumem, i istoriju, i posledice Černobila i bombardovanja, i težnje ka pristupanju Evropskoj uniji. Ali, zaista, normalnog čoveka može da uhvati „šiz“ ako gleda, čuje i čita sve ovo što je danas u medijima.

Gledao sam i film u režiji Rajka Glića, sa maestralnim Nebojšom Glogovcem. I pomislio kako je u njemu objašnjeno sve, da bilo kakva podela među ljudima, po bilo kakvoj osnovi, nije jednostavna ni realna stvar. Da je sve jako komplikovano i zapetljano, i nimalo jednostavno kako, u tabloidnom stilu, pokušavaju da nam predstave.

Prosto rečeno, na Balkanu nije lako biti drugačiji. A vala u poslednjih četrdeset godina i jako teško preživeti.

Mi koji smo vaspitavani u onom socijalističkom duhu, kao osnovne karakterne osobine imamo stid i dobro vaspitanje. I koliko god da nas mediji i društvene mreže uče da je sve dozvoljeno u svrhu publiciteta, mislim da su to najbolje karakterne osobine koja ima naša generacija, ona koja pokušava da dobro vaspitava decu.

To što smo malo „pukli“ nije za osudu. Jer, ko ne bi imao „šizelu“ posle svega što nas je u životu zadesilo?

Zato je vrlo važno imati svoj mir, svoj antistres, svoje prijatelje i svoj svet.

Inače, neki „bensedin“ kao najbolji prijatelj postaje karma i sudbina.

Foto: privatna arhiva
Antistres misao