Kolumna Antitabloidno Sikiracija je gora nego radijacija

Kolumna Antitabloidno
Sikiracija je gora nego radijacija

O grozne li nedelje… Ode Divna Karleuša… Uvek će mi ostati u sećanju kao žena koja je na Radiju 101 ulepšavala moje  studentske dane, birala je neku lepu folk muziku. I sada, iz ovog ugla kad se repuje uz autotune, to su narodni hitovi koji  su evergreeen. Što bi Marina napisala – ”Ugasila si me kao zadnju cigaretu”. Potom je otišao na bolje mesto glumac Miroslav Lešo koji je obeležio moje detinjstvo, toliko sam voleo to njegovo harizmatično lice. Podseća me na bezbroj domaćih filmova koje sam gledao.

Otišao je i Dilan, junak ”Beverli Hilsa”, koji je takođe obeležio moje tinejdžerske dane… Dilan (glumac Luk Peri) i njegove okice i čuveni zulufi… Ima li kraja lošim vestima? Dokle ćemo na društvenim mrežama da pišemo nekrologe umesto veselih objava? Dokle ćemo da idemo na sahrane, umesto na babine, i na svadbe? I sad na godišnjicu bombardovanja, stalno se elaborira koliko je osiromašni uranijum doneo kancerogenih oboljenja. Sigurno je da u tome ima istine jer u mom kraju retko umiru od moždanih i srčanih udara najviše umiru od raka. Ali, kao što vidimo i u svetskim okvirima najveće zvezde, najpoznatije ličnosti umrle su od raka. Nije im pomogla ni slava, ni ogromne pare koje imaju… Imao sam u gostima prošle nedelje jednog fantastičnog doktora prirodne medicine, profesora Momčila Matića, koji ima teoriju da postoji gen za rak. Ali postoji još jedan značajan faktor koji je bitan, a to je STRES. Sikiracija je gora nego radijacija, što bi rekao Đole Balašević u jednoj pesmi “Kanda malko da ću da te nasikiram”. Ne znam prosto šta se desilo. Svet je prosto poludeo. Svi su nervozni, impulsivni.. Svi su dozvolili da ih život gazi.

Uopšte se ne uzima u obzir koliko je duvan opasan a ljudi teško mogu da se odreknu cigareta. Džaba sva upozorenja. Ljudi jednostavno vole da se prepuste tom poruku. Džaba sva upozorenja i lekara, psihologa, psihijatara da se ne “jedimo” zbog gluposti. Ali, pojede nas život. Uništi nas ta večita borba za egzistenenciju. Ta trka za parama. Taj stil života da je postalo moderno biti agresivan. Da je dozvoljeno u međuljudskim odnosima da se šizi i da se prave pizdarije.

Izvinite, nemam lepšu reč. Pročitao sam jedan lep članak da su se završila karmička čišćenja i da je Uran iz Ovna, koji je donosio nervozu i ludilo prešao u Bika i da može doneti značajne promene i u mentalnom sklopu, ali i u finansijama. Svako u svojoj glavi mora promisliti šta mu je učiniti da bude srećan i zdrav. Koliko ko može. Prvi uslov je ne nervirati se. Znam da to nije uvek lako. Drugi uslov je ne gledati na druge ljude “krvavim očima”. I treće, prihvati život kakav je… takav je… Jer život se može popraviti ako smo normalni u glavi i zdravi.

Mnogo me je usrećio koncert Petra Graša. Usrećilo me je što je pevao “Triba nam, triba nam samo malo da se volit znamo”. Uopšte ne želim da razmišljam o ekstremistima i ludacima koji su palili slike i bacali  ljude u more. Neću uopšte da se vraćam u devedesete godine… u godine mržnje , rata i hiperinflacije. Ko želi, srećan mu put. Znam samo da mi je strašno kad osećam da mi neko izjeda džigericu i da me vraća u traumu koju sam preživeo.

Želim biti srećan, zdrav i normalan. I ne želim više bilo kojim ludacima dozvoliti da mi opropaste život.

Nas normalnih koji se još uvek radujemo životu, zdravlju i pesmi ima više. AMIN.

Foto: Željka Dimić
Antistres misao