Kolumna Antitabloidno PROLEĆE U FEBRUARU

Kolumna Antitabloidno
PROLEĆE U FEBRUARU

Trebalo je da mi ukradu telefon i da mi hakuju profile na društvenim mrežama da bih ukapirao da sam, ipak, ovisnik o informacijama, kao i svaki tipičan horoskopski Blizanac.

Trebalo je da se jedno dva dana ne družim sa androidom da bih shvatio da se može smršati šest kilograma za mesec dana. Trebalo je da duboko zaronim u ponore svoje duše da bih video šta me sve oko mene depresira.

I ono veoma bitno: uvideo sam da imam oko sebe dosta ljudi koji nemaju dobre namere i čistu dušu. Pa sam odmah i morao da konstatujem da ne mogu da učestvujem u kolektivnoj nervozi. I odlučio da krenem u drugom pravcu.

I tako, mic po mic, shvatih da je život lep. Da to može biti i lepa čašica razgovora sa prijateljima, recimo nakon premijere u Srpskom narodnom pozorištu (u Novom Sadu). Da to može biti i integralni sendvič sa tunjevinom koji mi je napravila komšinica, sve uz osmeh.

Da život lepim može učiniti i fensi frizura, ali i da mi prija dok se gospođi ispod haube pravi trajna.

Shvatih da lepo veče uz pivo sa drugarima može da bude super uz narodnjake koje biramo na Youtube kanalu. Neko hoće Sašu Matića, drugi hoće Boru Spuzića Kvaku a treći hoće, naravno, Džeja. Pivo i kikiriki. I tužne priče svakodnevne.

“Sačuvaj tajnu ljubavi moja, i nikom ne reci”…”Daleko, negde ko zna gde”…”Nikom o tebi ne mogu da pričam, niko o tebi ne treba da zna”…

Dakle, shvatih da su lepote života u odličnim minijaturama svakodnevice. Konstatovah da je tačna ona stara da “lepa reč i gvozdena vrata odgovara”.

Oduševio sam se kada sam shvatio da ima mnogo mladih ljudi koji su rođeni u tim našim ratnim i hiperinflacionim godinama, ali da su svi ti mladi ljudi jako lepo vaspitani i umeju starijima da kažu “Vi”.

Dakle, nije Srbija samo gomila starleta i sumnjivih tipova.

Postoji i ona lepa, gospodstvena Srbija, koju volem.

I to što se zovem “gospodin Tabloid”, to ne mora da znači da sam prost i nevaspitan. Ne, to je moje osnovno i demokratsko pravo da gledam drugačije na život u odnosu na ono što nam je kao fensi i kao nobl.

Shvatih ovog februara, na pragu svog pedesetog rođendana (a je l’ da mi to niko ne bi dao tolike godine?) da je život, dragi moji čitaoci, jako lep.

To sam shvatio i kada sam saznao da volite da čitate ove kolumne, i da ih neki od vas čak i štampaju i slažu u fasciclu.

Da sam bio pametniji, bilo bi manje stresa. Da sam bio umniji, možda bi mi i dioptrija bila manja, i ne bih toliko blejao po elektronskom sokoćalu, i jednom, i drugom, i trećem.

Ne znam šta se to desilo u mom horoskopu pa sam na pragu pola veka od rođenja, spoznao šta su to – lepote života. To, recimo, može biti kada kokate kokice, ili kad popijete “čaj za dvoje”.

Možda je to kad u emisiji kao gosta imate osobu koja će vas produhoviti. Možda je lepota življenja i ono kada dobro kad shvatite da ego i sujeta ne moraju da budu važ jedini parameter kroz život i u međuljudskim odnosima.

Moram da konstatujem da sam bogat čovek.

Da sam se tokom januara družio sa puno pametnih žena i muškaraca. I da ću se tokom cele ove godine truditi da živim za jedan dan koji ce mi proći sav u malim zadovoljstvima i osmesima.

I odmah da kažem – ne verujem uvek u teorije profesionalnih trenera života. Ono što znam je koliko sam se promenio u proteklih par nedelja, i koliko ću to u narednim kolumnama podeliti sa vama.

Već u prvoj sledećoj kolumni čitajte kako ne postoji čarobni štapić za dijetu ali postoji mogućnost da vam snaga volje otvori nove perpsektive.

Antistres misao