Kolumna Antitabloidno Neobično leto Gospodnje 2018-te

Kolumna Antitabloidno
Neobično leto Gospodnje 2018-te

Iako postoji privid da neprekidno radim, to nije tačno. Zapravo, ja se stalno – antistresiram.

Bez obzira da li je u pitanju jednodnevni izlet do Morahaloma, Đoparoša, Banje Mako, Segedina… Samo jedan dan je dovoljan da zaboravim na sve gužve, na sve raskopane ulice, na haos.

Pozive za roštiljanje i na kotliće i paprikaše isto ne odbijam. Posebno ako prijatelji imaju vikendicu recimo na Fruškoj Gori ili negde blizu Dunava. Druženje sa divnim prijateljima me regeneriše. Ništa ne može da bude tako lekovito kao časica razgovora.

Spadam u one kojima ne treba čašica pre, ali ni cigareta posle. Lako me potkupiti, ne treba ništa da se mesi, nikakve pite, mekike, langoši, proje. I kokice bi mi bile dovoljne, ali mi je zubarka zabranila da ih jedem tako kao da će sutra smak sveta.

Dobro, mislim se ja, u nedostatku grickalica u obzir dolaze i lubenice, maline, sremačke jabuke, one neprskane. Nisam razmažen, mogu i moji Štrand i Dunav da me rashlade.

Iako mojim pratiocima izgleda kao da sam stalno na nekim morima, to je varka. More je kratko i slatko, tek na par dana. Pa opet jurim da bih spremio premijerne emisije. A onda mi ponovo treba manji odmor.

Tako čovek ostaje u dobroj mentalnoj kondiciji i sa dobrom energijom. Jer, ako se suviše i predugo opuštate, a onda naglo krenete da jurite svakodnevno i nađete se u stresu, eto problema.

Stres se kod mene uvek pojavi u obliku reume ili išijasa. Ili, kao glavobolja od vina “a nigde aspirina”. Dešava se da mi izazove nešto nalik nekim čudnim alergijama, rekao bih da ih izazivaju papir, prašina, ali i, recimo, energetski vampiri. To je valjda taj potisnuti stres.

Glavni problem u ovim vremenima je to što moramo da bijemo bitke u sopstvenim glavama i borimo se pre svega sami sa sobom. Jer, u sebi niz godina imamo čitave gomile stresova. Ali i puno potisnutih strahova. Mnogo raznih šizova i histerija, koji nemaju gde da odu, nego nam zarobe i um i telo.

Zato je jako važno biti pozitivan, ali ne zato što je to od nas tražio neki prodavac “mentalne magle”, već zbog nas. Potrebno je imati svoj omiljen šlager koji ćete pevati svakog jutra. Ništa u životu ne može da relaksira tako kao lake note.

Kad čujem neki veseli hitić iz šezdesetih i sedamdesetih godina, jednostavno se pretvorim u dečkića, u Petra Pana koji odmah kreće da igra i luduje uz omiljenu pesmu.

Reče mi jedan đotiš stručnjak (stručnjak u oblasti indijske, veda astrologije, prim.aut.) i majstor za jogu da je fantastično opuštanje to kad tako igramo uz muziku. I da se čak može i meditirati i rekreirati uz ples.

Što bi se reklo u u jednoj sjajnoj pesmi: “Zamisli život u ritmu muzike za ples”.

Iskreno, ja mnogo volim i moj telefon. Razmišljam, ako je pozitivan i okrenut dobrim ljudima, nikad čovek ne zna, u kom trenutku može dobiti SMS ili Viber poziv “koji se ne odbija”.

Sve može da sanira rane na duši. Dobra dupla domaća kafa bez šećera. Virgin mohito bez alkohola i šećera. Smeh i vesela ćakula sa prijateljima na obične, svakodnevne teme.

I ovog leta zaista imam svoju mantru i našao sam mustru kako da budem što srećniji. Kada volite sebe, jednostavno nećete dozvoliti drugima da vas kinje i da  bodu  vaše “vudu lutke”.

Negativnih se treba kloniti a sebe – voleti. Još ako nađete dobro društvo i lepu zanimaciju, eto i velike šanse da ovo varljivo leto 2018. godine mnogo bolje preživite.

Antistres misao