Kolumna ANTITABLOIDNO Ne znam ni jednu vrc vrc turbo pesmu

Kolumna ANTITABLOIDNO
Ne znam ni jednu vrc vrc turbo pesmu

Od čiste dosade i nesanice prebacim pre neko veče reality show program “Parovi”.
Muškarci svi depilirani ali redovno pustili stomačiče. Dame se veru po nekim šipkama i kreče.
Beše to tri ujutru. Disk džokej pušta pesmu za pesmom. Ni jednu ne znam. Što bi rekli, cajka za cajkom.
Uz šta se odlično rimuje – radodajka. Upamtih samo pesmu “Ala, ala, to ne valja” dok su se oni njihali u ritmu muzike za folk dance. Htedoh reći – da li sam ja zaista toliko omatorio u svojih pola veka da više ne mogu da shvatim stil zabave moderne omladine. Njihovo paljenje na “didu didu didule” i “krimi rad”.
Jer, ja što pamtim samo ono “Rađaj sinove, idi drugome”, “Ko se sa nama druži život mu je duži”, “Beograd” i “Kukavice” – za mene je vrhunac erotike pesma “Mali mrav”, što je u njedrima nestao pokojnog Tomislava Čolovića. Čini mi se čak da su devedesete bile mnogo romantičnije estradno i muzički. I sad je opšta povika na pevača čiju ni jednu pesmu ne znam ali vidim da već decenijama ima buran život. Stalno je ili u hronikama saobraćajnih grešaka ili u duplericama. Pa je usledila opšta osuda po društvenim mrežama šta je on lajao ili poručivao u virtuelnom svetu. Pa su mu ime karikirali na Desanku Šakić. Ali moram reći… Nije on kriv. On je samo metafora i simbolika vremena u kojima se ne zna ko će koga. Vremena u kojima su svi nešto popizdeli i uzjogunili se. Većina se trći i pući i normalno da nam je onda tema da li je jedan simpatični folk bucko napunio “Sava centar”, da li je bilo seksa na nacionalnoj televiziji i ko je koliko imao koreografiju mešalice na te tekuće hitove. Stoga kako vreme odmiče sve više volim stare pesme pa makar ih pevao i Mitar Mirić.
Sve više volim stara vremena i sve više sam konzervativac. U pravu je bio Vinston Čerčil kada je rekao da svaki čovek ima demokratsko pravo da u određenim godinama postane konzervativac. Tako da vam pravo kažem, iako možete smatrati da to nije profesionalno, ja vam niti pratim parove, niti pokušavam da upoznam ta nova estradna lica. I zaista sam pobegao u putopise i u neke druge teme jer sebe jednostavno ne vidim u temama kojima se bavi tabloidna Srbija. Iako volim da đuskam moja je koreografija uvek bliža pesmama Zdravka Čolić ili hitovima Lepe Brene. Ja ovaj trbušni ples koji se pretvara u “trti dance” jednostavno ne umem da igram. To treba popiti, pa se treba razgoliti, pa treba uleteti u bazen, pa se treba skinuti pred kamerama. Svaka njima čast… Samo da znam još koji je honorar za sve to. Poslednji put sam igrao tako masovno sa Đorđem Marjanovićem i pesmom “Digi digi dajge”. I sa Tijanom Dapčević, Željkom Samardžićem, Brajom, Sekom Aleksić i Natašom Bekvalac “U zemlji mojih snova”. Od tada je prošlo skoro 13 godina ali meni se čini da su se vekovi na televiziji promenili. Da se sada samo traži ko će da bude lascivniji, ko će da bude provokativniji i prostiji. Morate odmah da znate da ne mogu biti puritanac ako sam novinar. Radoznao sam kao “mali majmun”, da citiram Nadu Obrić. Ali moja dijagnoza modernih vremena je jasna i totalno se uklapa u ovu pesmu koju je pevao Sejo Kalač, a njega su pre par godina čak stavili u animirani šaljivi film “Džet set”. Ali za ono o čemu vam pišem čovek je apsolutno u pravu i poklapa se u refren njegove pesme “Ala, ala, ala to ne valja”. Originalni tekst ide “Ala, ala to ne valja što se meni dalja” a ja ću ovog puta biti bezobrazan u duhu pojave o kojoj pišem i dodaću “Ala, ala to ne valja, što si odmah medijima dala”.

Antistres misao