Kolumna ANTITABLOIDNO Mojih prvih 20 godina

Kolumna ANTITABLOIDNO
Mojih prvih 20 godina

Kada sam počinjao sa emisijom „Tabloid“, goste smo zvali sa fiksnog na fiksni telefon. Samo su najveće zvezde imale – pejdžer.

Svi smo sve tekstove kucali na pisaćim mašinama. TV program se emitovao sa „beta“ i „U-Matic“ traka (Jumatik). Plejbek se pevao uz muziku da gramofonskih ploča, kaseta.
Nije postojao Youtube, Facebook, Instagram, Twitter. Ni mejlovi nisu bili „u modi“. Ma, jedva da je ponegde kompjuter bio u upotrebi.
Za dvadeset godina svet se tektonski promenio, ali, nije se promenilo to da vas cimaju gosti, nije se promenila birokratija, ni papirologija.
Ovaj posao mi je mnogo toga pružio. Sa sto dinara u džepu mogao sam da idem na najelitinija mesta i da vidim kako živi aristokratija i kvazi džet set. Ali, dok ne završim svoj posao, nigde nisam putovao.

Bio sam student koji je u onim mračnim devedesetim godinama bubao i bubao i bubao, koji je samo želeo da bude novinar.
Taj moj novinarski posao kasnije mi je omogućio i da putujem. Da, što se kaže, vidim sveta.
Da posle skoro dvadeset godina dođem u mesta u kojima sam nekada letovao. Da me tamo zaustavljaju ljudi, prepoznaju me sa TV ekrana, i pitaju kako sam upoznao Cecu, Lepu Brenu… Da kažu da lepo pevam sa Nedom Ukraden…
Posao koji radim mi je omogućio da upoznam ljude čije sam pesme voleo, koji su bili moje zvezde. Da vidim njihove vrline i mane, pa da se oduševim ili razočaram.
Moja vrednoća mi je omogućila da budem na „Ti“ sa ljudima koji su bili moji uzori u novinarstvu, da tako pričam sa Tirketom, Tijanićem, Mirom Bobić, Gordanom Sušom.

Posao je bio jako stresan. Upoznao sam mnogo ljudi. Među njima i one koji lažu i koji „muljalju“. Ali, razmišljam, ako me je na skoro 3000 poziva za intervju ili gostovanje „ispalilo“ samo desetak ljudi, onda to znači da je moja statiska više nego dobra. Da je karma ponekad možda jaka, ali da ipak ima hepiend.
Radeći ovaj posao, imao sam i mnogo zdravstvenih tegoba, recimo alergije na polen i grinje, iritabilni kolon, giht, aritmije, visok pritisak… Ali, sve sam prevazilazio jer je sve, kao što je i višak kilograma, bilo posledica stresa.

Ja sam vam, jednostavno, kao „peglica“ koja želi da vozi auto-putem, pa se onda preforsira. To za energiju i zdravlje nije dobro, ali jeste da vam publika veruje, i jako je dobro ako želite da za vas govore da se harizmatični.

I sada kada pakujem dvadesetu jubilarnu sezonu emisije „Tabloid“, na pola veka svog života ja sam na velikoj, istorijskoj prekretnici.

Vremena se menjaju. Kako zadržati sebe u vremenima kada su poremećeni skoro svi sistemi vrednosti? Kako naći pravi put kada televizija nije više najbitniji medij i kad svi uglavnom pilje u svoje mobilne telefone? I što je najvažnije: kako sačuvati zdravlje i mentalnu snagu i uhvatiti snage za nove radne pobede? Jer je penzija još daleko.

Odogovor je: jednostavno, treba pronaći svoj put. I svoj ANTISTRES. Potrebno je da vam ne pada često roletna kad vidite proste, nevaspitane, zlobne i pokvarene ljude. Veoma je važno ne dozvoliti im da ulete u vaš životni prostor, sve sa svojom negativnom energijom. I veoma je važno shvatiti da se treba družiti samo sa sebi sličnim ljudima, onima koji vole istu muziku kao i vi, imaju slične životne stavove i žele od života samo najbolje.

Prvih dvadeset godina je bilo jako teško izgurati. A sada su opet neka vremena toliko energetski napeta da ne znamo šta nam se sve i svašta može desiti ni u narednih dvadeset dana.
Zato po uzoru na političare, ne dajem velika obećanja ni sebi samom, ni prijateljima, porodici, publici.

U Omišu i u Hurgadi, na nekim lepim plažama, nedavno sam sebi dao „pionirsko obećanje“ da će u narednom periodu za mene sve biti zen i antistres.
To je jedina šansa da vam potrajem i da vama i za vas svake nedelje napišem po neku kolumnu. Sve dok ima reakcija, lajkova, šerovanja, znam da moje pisanje i moj radi ima veliki smisao.
Stoga, neko ide na pecanje, neko u švalarciju, neko da „krka“ jagnjetinu, neko u kafanu da se napije, neko da „olajava“ druge i bavi se „mentalnim tetkerajem“.

Svake nedelje ja sam sa mojom kolumnom – u dubokom antistresu. Uzgred, moja psihoteraputkinja je super. Često mi kaže: „Dođite, Aleksandre, češče, toliko se sa Vama nasmejem. Uopšte Vam muke nisu kao one kod prosečnog kamiondžije ili vozača hladnjače“.
O, koliko sam samo puta sam hteo da se menjam sa njima, pomislih ja.
Ali, pobeći od ove karme i iz ove kože se, na žalost, trenutno, ne može. Mnogo se dalo, uložilo.

Pala je i 49. godina života. Dvadeseta godina emisije. Dvedeset i peta godina karijere. Pao je kilometar tereta. ALI NIKAD NEĆE KADINJAČA.

Antistres misao