Kolumna ANTITABLOIDNO Lake note

Kolumna ANTITABLOIDNO
Lake note

Lake note su vam poput „lakih žena“, „lakih muškaraca“, sa njima je flert na prvu loptu. Hit se odmah prepozna i ostane u kalendaru uspomena. Uz pomoć „lakih nota“ ja se detoksiram, relaksiram…

Kada mršavim, bežeči od „jo-jo efekta“ dernjam se ulicama moga grada i pevam Zdravka Čolića: „Oao nono bijela, voda te odnijela, voda te odnijela“.
Pokušavam da zaboravim ružne naslove u „tabloidima“. Jer, za mene je samo stih Bore Đorđevića genijalan antistres „Pobeći negde, daleko što dalje, gde ne trebaju pilule za spavanje“. Za mene je Zele Lipovača i „Krivo je more“. Za mene je dr Nele Karajlić, i uvek kad prođem kroz Dalmaciju, onaj čuveni stih gde je u Zaostrogu u kampu svako veče drugu….
Za mene je Đorđe Balašević institucija jer, ja sam duša Balkanska. Oliver i njegovi politički stavovi me ne interesuju, jer meni je on asocijacija na – najtužnije i najlepše balade. Marina Tucaković je napisala najbolju relax pesmu „Ljuljaj me nežno, ljuljaj me fino, polako“.
Za moju šetnju gradom najviše prijaju tra-la-la pesmice Ljupke Dimitrovske. I uvek se setim njenih šiškica i letnjih tra-la-la hitića kao što je „Ta tvoja barka“. Zatvorim oči i evo me odmah na nekoj od mojih info tura, pevam sa drugarima…
Neda Ukraden me jako uveseljava. Njene pesmice iz sedamdsetih i osamdesetih godina… čuvena tri akorda Đorđa Novkovića, i dok pevam „Ne zovi me u ponoć“, pao je i deseti kilometar, ali nikad neće Kadinjača. Volim da brzo trčim uz pesme Silvane, Hanke Paldum, Tome Zdravkovića, Miroslava Ilića…
A posebno mi prija Lepa Brena. Nju kad čujem vidim Jugoslaviju, divna polja što se žitom zlate, mir, blagostanje i sreću.
A kad hoću u melanholiju tu su Arsen, Dragan Stojnić, Kemal Monteno, Miki Jevremović. Ako hoću vatru – setim se južnjačkih ritmova Usnije Redžepove i Vasilije Radojčić…

Poštovani publikume, ja se izvinjavam, ali nemam vremena za rok i za alternativu. Isuviše su pogana vremena. Repriziraju nam se estradne devedesete, a meni je bilo mnogo romantičnije u vreme Mobi Dika i Tapa 011. To sad i deluje kao – stara dobra vremena…
Iako se reprizira istorija, estradna scena, nemam vremena da neke stvari gledam ponovo. U jednom danu tabloidi naprave stravičnijih naslova više nego što je to nekada bio petogodišnji prosek. Što bi otpevao Nedžad Salković „Nije mi lako, stari se polako“.
Ali mlad sam, zato što ne dozvoljavam „cajkama“ da me toksiraju. Imam svoje „lake note“. Imam svoju dozu „kičerice za poneti“ u mp3 plejeru. I taj mentalni proces mi pomaže da očuvam svoju blizanačku mladolikost i vedar duh.
Kada bih zaista razmišljao da se naš život sveo na tuču na parkingu i da je „svađalica moja mala“ bila nekad romantična, narodna pesma… Plašim se da se ova stvarnost ne može preživeti ako se malo ne idealizuje i ne patetiše. Stoga slušam šlagere u tri smene.

Jedem trenutno voćnu salatu sa puno ananasa. Odlučio sam da ne gledam TV, da ne znam šta sutra piše u novinama. Zaista ne znam ko su aktuelne zvezde i zvezdice, a moj dugododišnje novinarski TV staž mi daje to pravo. Da ne moram da znam svaku baljezgariju iz novina. Ako mi i zatreba neka pikanterija znam gde ću izguglati.
Da mi nije „lakih nota“, ko zna gde bih bio. Ovako sam realan, čvrsto na nogama, uz želju da vam dugo, dugo budem – antistresan i nasmejan.

Antistres misao