Kolumna ANTITABLOIDNO Grčka na dlanu

Kolumna ANTITABLOIDNO
Grčka na dlanu

Odavno sam vam priznao da su mi putovanja veliki antistres. Kad odem „tamo daleko gde cveta limun žut“, ja zaboravim na sve ružne reči koje sam video u našim medijima. Vreme je toliko destruktivno da čovek, ako ne šmugne na neko drugo mesto, nema šanse ni da se mentalno niti psihološki raduje.

Zahvaljujući „info turi“ u organizaciji „Big Blue – Kontiki“ uspeo sam da vidim Atinu i Glifadu na dlanu. I uopšte nije bilo strašno što je padala kiša jer je u duši bilo pravo grčko sunce.

Saznadoh tako od Dušana Anastasova gde je tamo letovao Slobodan Milošević. On je inače bio toliko mističan za nas, da ja jednostavno nisam znao gde je to radio. Potom smo se ukrcali na brod „Celestyal Cruises“. I – osetio sam se kao Onazis… mislim, mentalno…

Kolega sa RTS, sjajni i harizmatični Nebojša Kotlajić, objasnio mi je mnogo toga o grčkoj istoriji ali i aktuelnoj situaciji.

Već sam u svojoj glavi postao Zdravko Čolić i krenu mentalno da plovim ka Santoriniju gde je Čola snimio jedan od najlepših spotova u svojoj karijeri. Spot, koji je upravo mera za ono sta je on dao istoriji popularne kulture.

Super mi je ta Glifada. Recimo, vro jednostavno uđeš u jedan, iz njega u drugi tramvaj, pa u šoping do Atine i natrag na kupanjac. Prelepo. Kao Beograd i Novi Sad kada bismo imali svoja, prava  mora. E tad bi to bili savrešeni gradovi.

I dok sam tako putovao ,stalno mi je u mislima bila pesma Meline Merkuri „Deca Pireja“. I dok moj sjajni harizmatični montažer Duško Petošević zna da taman gde treba postavi prave kadrove iz tog filma, naravno i da stiša moje dranje na „bubicu“, meni kroz glavu prolazi ko je još sve pevao „Deca Pireja“.

A pevali su je i Tereza Kesovija, Lola Novaković, Nataša Vladetić… Baš sam skontao kako je Nataša Vladetić bila naša, jugoslovenska Nana Muskuri. I koliko je dobrih ploča prodavala!

I sada pitam sve moguće i nemoguće estradne novinare gde je ona, gde je Nataša Vladetić nestala iz naših života, zašto ništa ne znamo o njoj? Na ta moja pitanje nisu znale da odgovore ni kolege koje su u medijima sa mnogo dužim stažom od mene.

Gore iznad Akropolja, legenda Slobodan Mičić autor kultnih putopisnih serijala „Svet na dlanu“, ispričao mi je lepu životnu priču kako se zaljubio u svoju suprugu. Objasnio mi je, fenomenaloški, zašto se više ne bacaju tanjiri po Plaki, ali i da za taj lumperaj postoji alternativa. Saznao sam i zašto je Atina grad ljubavi, boginja, tradicije ali i simbol pravog turizma.

Usput sam sreo i Dionisa, turističkog vodiča koji fantastično govori srpski, i to na „vranjanski“ i „leskovački“ način. Dionis nije naučio da koristi padeže, i toliko je šarmantan, baš kao što je i velika i večna istorijska tajna: zašto Grci vole Srbe? I zašto smo svi mi kao Borivoje Šurdilović – Šurda, pa jednostano ne možemo da živimo bez svog „južnog vetra“.

A tek narandže na Glifadi! Ljudi moji, ta fruktoza, taj prirodni sećer, meni je to lepše od svih baklava, krempita, šampita. Kada bih živeo na Glifadi samo bih jeo narandže i kupao se u grčkom moru.

Čak i ako mi to ne bi bilo dovoljno, išao bih na spa – termalnu vodu jezera Vouliagmeni.

Pre tačno trideset godina, kao maturant Karlovačke gimnazije, svoju maturu sam proslavio u Atini. Zevs, Neptun i ostali bogovi su odlučili da se vratim na to mesto.

Na Delfima mi je metaforički proročica Pitija predvidela svetlu karujeru u budućnosti, i moju i emisije „Tabloid“.

Poslednjih trideset godina u mojoj zemlji je večito neka histeraja, nervoza, rat, izbori, preživiljavanje. I Grcima je teško. Ne prija im Evropska unija, niti evro, niti stege MMF. Ali Grci su jednostavno „cool“, heonisti, i žive život. Možda je to ostatak snage od vremena Sparte, trojanskih ratova.

Jednostavno, Grčka na dlanu jako prija. Toliko su nam slični, a toliko pokatkad mudriji i pametniji.

Zato ove nedelje samo mislim o „Deci Pireja“, i o tome da se i težak život može amortizovati – na pametan način.

Antistres misao