Kolumna Antitabloidno Dobri ljudi

Kolumna Antitabloidno
Dobri ljudi

Ove nedelje sam se mnogo oplemenio. Družio sam se sa kolegama sa kojima putujem na novinarske info-ture.
Naša drugarstva, inače, najviše krase dobra energija, pozitiva u svakom smislu, osmeh i to što smo uvek spremni za dobru pesmu.

Tako se pre par dana orilo se u dvorcu u Ečkoj: “Zajedno smo rasli grade ja i ti” i “Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok”.

Znam da imam kolege koji će uvek ljubazno odgovoriti na SMS, ako ih pitam za nečiji broj telefona, naći ga za mene.

Stesno je ovo naše vreme. Imao sam ovih dana jedan manji zdravstveni problem. Zbog kojeg sam i pozvao hitnu pomoć. A tamo, u Urgentnom centru, opet sam sreo nasmejane i pozitivine ljudi. Uz sve muke i probleme, to kako nam je teško u javnom servisu, oduševio sam se što sam video ljude koji revnosno obavljaju svoj posao.

Zapravo, lepo je to jednom napisala Vjekoslava Huljić: “Malo mi za sreću triba”. Meni zaista treba malo.
Bilo bi baš lepo da svi tako osećaju, promene ugao posmatranja na život i uvide gde se sve lepota krije.

Da iz rakursa tablodnog gledanja na život ne mislimo da je sve samo trač, skandal, kršenje morala i etike.
Da shvatimo da ipak ne postojimo ovde, na ovoj zemlji, da bi kad god možemo nekako zeznuli druge ljude.
Da zapravo prave ljudske vrednosti karakteriše toplina i sposobnost i želja da se pruži pomoć drugom ljudskom biću. Zaboravili smo na te veoma bitne osobine koje nas zaista čine ljudima.

Bez lažne patetike, mislim da mi se sto puta u životu vratilo kada sam postupao u skladu sa mojom suštinom, kao dobar čovek, kakav jesam. Naučio sam i još jedan karmički zakon: Ne očekuj da ti dobrim delima vrate oni kojima si ih ti činio, vratiće ti ih neko drugi, na neki drugačiji način.

Ali, ako me pitate kako vaspitavam svoje dete, reći ću da ga danas, kada je u puberetu, učim da dobri ljudi postoje. I da više postižem sa lepim rečima i pristojnim, smirenim ponašanjem, nego sa isterivanjem svojih kaprica i svojim egom.
Jer, ego može biti naš veliki neprijatelj. Pogotovo ako nije okrenut ka dobroti.

Usmerio sam sebe u životu ka tome da tragam za dobrim ljudima i pozitivnom energijom. Ako me je i neko zeznuo na tom putu i bio licemeran ili zloban, nisam to doživeo kao moju priču.

Ja biram da se okrećem ka ljudima koji ispunjavaju svoja obećanja. Okrećem se ka onima koji žele i umeju da poštuju i tuđe i svoje vreme. Ka ljudima koji se iskreno raduju drugom čoveku.

Mislim da su nas mediji, u poslednje vreme, pogrešno učili da treba podržavati najgore osobine koje se promovisu kao društveno prihvatljive i poželjne. Ja ne želim to da prihvatim.

I ove nedelje, kad ova kolumna bude objavljena, popiću čašu soka od ceđenog voća, pustiti muziku na svom kompjuteru, i zapevati najlepše stihove Arsena Dedića, one koje je otpevala tako maestralno Gabi Novak:

“Ja sam pristala na sve bijele laži,
to je život najgori, ali lakši,
samo želja skrivena još se budi
da me vode gdje je snijeg
I nagovore na bijeg – hrabri ljudi.
Ponoć je, uvijek isti glas,
kasno je, ostani uz nas.
Budi kao mi, sviće dan,
Ponavlja se sve.

Oni ruše šatore, idu dalje
Neće naše zakone ni medalje
Ako drugi ne shvate, nek mi sude
Neću život miran, tih
Moje mjesto je uz njih – hrabre ljude.”

Antistres misao