Kolumna ANTITABLOIDNO Doba agresivnosti

Kolumna ANTITABLOIDNO
Doba agresivnosti

Lepo mi reče prijatelj astrolog, ušao je Uran u Ovan. Sve je više ljudi sa kratkim fitiljem, agresivnih, histeričnih. Ne smem da upalim vesti, čujem jure vozača i konduktera u gradskom prevozu…

Verovatno je sistem spojenih sudova, kad krene na vas agresivač, odgovarate nasiljem.  Iako vam se čini da sam veliki demokrata. Nisam.

Broj dosadnih ljudi i energetskih vampira koje sam sreo daje mi pravo da oko sebe napravim Berlinski ili meksički zid.

Uvek se divim onim pravim zvezdama koje imaju bodi gardove i oko sebe Kineski zid. Ali, nema tog gromobrana koji može preživeti ovoliki stres i napetost.

Znam puno ljudi. Neko meditira, neko se bavi jogom. Neko peca. Neko se švaleriše. Neko pije, neko kocka. Neko patološki laže na društvenim mrežama i hvali se virtuelnim životom dok stvarnog nema.

Ali sve što je ljudsko nije mi strano. Nije mi stran ni trač, ni ogovaranje, svestan sam mediokritetskog duha koji je zavladao ovde. Da uvek posle licemernih lepih reči uskoro kreće nož u leđa.

Pisanje je meni kao psihoterapija uz restriktivni model ishrane. Meni je, inače, dosta krize. Od osamdesetih samo slušam tu reč – kriza. Od Milke Planinc, Branka Mikulića, večito smo u nekim krizama.

Večito žedni i gladni. Večito željni belog sveta i Evrope koja nikad neće ući u naše živote, bar ne u ponašanju i manirima. Jedino sam željan te austro-ugarske otuđenosti.

Želim pokatkad nekome koga ne poznajemo da kažemo Vi. Jednostavno, razumem odakle ovolika agresivnost.

Ali, jezik mržnje ne mogu da tolerišem. Ne mogu da ne blokiram nekoga ko nije navikao da sasluša tuđe mišljenje. Ne mogu da se inatim. Ne mogu da prihvatim hejterisanje kao oblik svakodnevne komunikacije.

U ovom ključalom loncu prepunom agresivnosti osećam se kao barena hrenovka. Napolje ne smem, poješće me. A ne mogu u taj vreli lonac.

Pokušavam da pronađem neki svoj antistres. Ono što sam ukapirao: da agresijom na agresiju dobijate suprotno. Da je ipak tačno da pametniji popušta, da se sa budalama ipak ne treba inatiti i da im se treba skloniti za puta.

Ne zagovaram ovde konformizam. Ali od mene se uvek traži odgovor na pitanje  –  šta je antistres? Pa, po meni je najveći antistres – na agresivnost odgovoriti kuliranjem, govorom ljubavi il ignorisanjem. Ako nastavimo i dalje ovako „tuk na luk“, naslovi tabloida ima da budu puni nas, bićemo udarne vesti u kvazi info tejment zabavnim emisijama.

Nema nam, ljudi, spasa ako nastavimo ovako agresivno. Samo opuštenije i mirnije. Jer ako vas ne udari agresivni vozač koji ne poštuje pešački prelaz, ili vas ne pokradu u nekom haustoru… možete stradati od pritiska i srčke koju izaziva stres bavljenja svakodnevicom.

Ne znam ko nas je to u istoriji učio da se agresijom može bilo šta. Jer, najsvetliji deo naše istorije kaže da je neko bio agresor, a mi smo se samo branili. To mislim na Drugi svetski rat.

Sve ostale agresije – verbalne, tabloidne, međuljudske, završiće u crnim hronikama i na čituljama. I nek me neko ubeđuje kako je u našem mentalitetu drčnost najbolja osobina…

Ja smatram da je tolerancija nešto što će nam biti najpotrebnije za spasenje sebe i sopstvene duše.

Antistres misao