Kolumna Antitabloidno Da nam živi živi rad

Kolumna Antitabloidno
Da nam živi živi rad

Vaspitavan sam u partizanskom i komunističkom duhu. Pogrešno.

Vaspitavali su me u skladu sa maksimom „da nam živi, živi rad“. Tako i rado pevam hit Tončija Huljića, znate ga: „Zidam kuću trospratnicu, ali i ljubim i ženicu, pa nek živi, živi rad“.

I radujem se prvomajskim urancima. Radujem se pasulju iz velikog lonca. I radujem se mirušu roštilja i ćumura.

Ali, kao veliki radnik moram da konstatujem da se danas više isplati biti „hejter“ na mrežama i analitičar svega i svačega. Danas se teško zaradi i ono što je taman samo za potrošačku korpu. Koliko god da zaradite, uvek još treba, i treba, i treba…Nikad dovoljno.

Nekada se za predan rad i ogromno zalaganje u obavljanju radnih zadataka dobijala „udarnička značka“. Pa se za tako nešto moglo dobiti i odlikovanje. Pa su neki zbog toga dobijali i stanove, koje bi brižno čuvali i ušuškavali.

Danas, od rada jedva da nam legne za ratu kredita, i to ako imate sreće da je u evrima a ne u švajcarcima.

Ipak, osećam se divno kada vidim ljude koji vole svoj posao. Bilo da su trgovci, bilo da rade u frizerajima, pekarama…Sjajno je kad vidite takve vesele i nasmejane ljude.

Rekoh devojkama zaposlenim u nekim prodavnicama brze hrane da bilo pametno dati im benificirani radni staž, jer im dolaze nadrndani tipovi koji, uz turbo folk hitove i silikonsko shvatanje života, bahato naručuju pljeskavice sa puno luka i urnebes prilogom, valjda zato što njima u doba „šizenja“ treba adrenalina. A to je sve veliki stres.

Onda kažem tim ljudima da vidim da im nije lako i shvatim da nisam ja jedini koji je pod stresom. I to u trenutku kada je rad obezvređen i kada za obavljanje pojedinih poslova ne možete zaraditi više od minimalne zagarantovane plate u bilo kom delu bivše nam regije. U vremenu kada je svako, kada je plata u pitanju, spreman da se svađa i žestoko bije kao da su pitanju pregovori za kreditnu sposobnost.

Dolaze neka baš teška vremena za radničku klasu. U vremenima kada se posao lako gubi, novi teško nalazi i kada je svaki rad ponižen a ustanovljena sila kao mera, zavladale su bahatost i sebičnost.

Pa se tako pitam gde li su ona divna socijalistička vremena altruizma i solidarnosti kada smo s radošću i entuzijazmom, radili i gradili.

Meni je uvek bilo neobično kako su se neprekidno, u impozantnom broju, pojavljivali razni, uvek spremni da mi drže predavanja kako bi i oni isto tako kao i ja snimili 900 emisija, u njima ugostili oko 3 hiljade ljudi, radili i postojali kao brend i emisija 21 televizijsku sezonu.

Ali eto, desilo se da se bave TV kritikom, te od tako napetog posla ne mogu ni da mi predlože nekog zanimljivog a usto vreme i komercijalnog gosta.

Lično, nikada nisam kritikovao rad bilo koga, a posebno ne kolega. Zato što je svakome od nas dodeljeno nešto drugačije u miraz života i sudbine.

Možda imam taj prokleti osećaj da se sve lepo gradilo u onim vremenima koja su neki, istorijski prerano, označili kao „mračna“. I vidite, uopšte me ne čudi što danas ljudi masovno spajaju praznike i beže na putovanja.

U doba kada se rad nigde ne ceni na pravi način, potrebno je pobeći od ovakve stvarnosti i ovolikog stresa. Ni radnici se više ne poštuju, došlo je neko virtuelno vreme samopromocije i favorizovanja nerada. Može promocija na društvenoj mreži, ali samo ako si radio, obavio posao i zaradio, onda to možeš i da pokažeš.

Istina je da živimo u vremenu „prodaje magle“ i forsiranja čudnih vrednosti koje nemaju veze sa radom.

A ja? Radovaću se i ovog Prvog maja jer počinje „mesec mladosti“ i uskoro nam posle maja stiže i „simfonija leta“. Kao i uvek, podržaću mlade ljudi koji koji uspeju da nađu neki lakši rad od onog u trećoj smeni.

Prednost ovog i budućih vremena je što se pojavljulje puno poslova koji će ljudima omogućiti da „jedu leba“ bez motike. Kada nam se već motika nije baš „pokazala“ i pristojno isplatila u našoj zajedničkoj karmi.

Antistres misao