Kolumna ANTITABLOIDNO Ćakula

Kolumna ANTITABLOIDNO
Ćakula

E vala baš se radujem što sa mojim drugarima kolegama novinarima idem na info turu na Vis i u Makarsku, i što ću malo da se bacim u „ćakulu“. Velika je razlika između tabloidnog tračarenja i ćakule.

Ćakula vam je ono: ako nisi prošetao nove „cvike“ po rivi, nisi ništa uradio. Ćakula je fenomenološko „Ministarstvo tuđih poslova“. Ako nisi nekoga fenomenološki izanalizirao, nisi uradio „pravu stvar“, što bi rekao Gibonni.
Da li su u pitanju Brega, Brena, Nele, Neda, Mišo, Tereza, Doris, Grašo, lepa Jelena Rozga, svejedno. Današnje tabloidno posmatranje sveta jeste upravo ta razlika između ćakule i tabloidnog tračarenja.
To vam je kao razlika između erotike i pornografije.
Ćakula mu dođe kao fina erotika. Na primer, pesma Frana Lasića „Volim te budalo mala“, i ruka u ruci, na obali mora, dok traje lagani flert.

Današnje aktuelno tabloidno tračarenje svedeno je na virtualni hoteraj i „vrc, vrc“. Tu je važna samo penetracija, erotike i zavođenja – nema. To mu dođe poput onog bockanja na društvenoj mreži.

Takve su i tabloidne teme. Silikonske pevačice, folirantsko gradsko ogovaranje, striptiz i kupleraj na nacionalnim TV mrežama. I tu se vidi razlika u pristupu. Kao što imate i predratnog galeba i švalera, ali i lažne Kazanove.
Još da računamo ovako: ako se u aktuelne tračarije ubaci element Ilije Čvorovića i „Balkanskog špijuna“, jasno vam je da su odavno našu muku opisali i Nušić, i Domanović, i Siniša i Dušan Kovačević.

Mene, inače, glava toliko boli od tabloidnih naslova u novinama, od ispraznih gradskih priča, da jedva čekam da i pored toga što je bura na Jadranu, krenem autobusom preko Bosne i da čujem od mojih koleginica i kolega pravu ćakulu.

A ona podrazumeva ko je smršao „ruskom dijetom“? Ima li uopšte realno nekog posla u ovim našim medijskim vodama, ili je sve siromašno? Da li nam neko sprema branje maslina na jesen? Ali i kako se kolege brane od širenja gluposti i histerije sa svih strana?

Ćakula može uvek da pomogne. Ona može da bude antistres i terapija. Ali mora da se povuče jasna granica šta je prosto tabloidno ogovaranje i primitivizam, a šta je sofisticirano palacanje jezikom koje vas može dovesti do najvećeg duhovnog sladostrašća.

Ćakulanje je jedna vrsta duhovnog hedonizma koje ide uz more, buru, maestral, vino, pesmu Arsena Dedića.
Tračarenje je refren cajki i radodajki. Ono je postalo sredstvo političke i medijske manipulacije, i polako postajemo svet u kojem se više neće znati šta je istina, šta glasina, šta podmetačina.

Stoga, „lipi moji“, ja vam se ovog vikenda uz sardele sa Visa bacam – na ćakulu. U Makarskoj ću da ćakulam o tome da li se klima promenila i zašto imamo sneg usred proleća. A u Sarajevu, nadam se, kod tufahija i ćevapa čeka me dobra sevdalijska priča.

Moje priče nisu samo vezane za nostalgiju i SFRJ, jer prosto mrzim tu reč: region.
Moja ćakula ima veze sa tim da život ne možemo da gledamo samo kroz prizmu lajkova i selfija. Ponekad treba ostaviti telefon i pogledati sagovornika i kelnera u oči. Tada počinje prava priča.
I ono što mrzim je da bilo kome držim bilo kakve ispovedačke priče. Ovo je da bih „ušparao“ na psihoterapeutu i imao love za duple ćevape u celom somunu.

Moja je ćakula samo kolumnistička ispovest, da spasim sebe i svoju dušu kad mi već istorija i aktuelna situacija nisu baš naklonjene. Ćakula sa dobrim ljudima je za mene pravi anstitres i spas u pogana vremena.
Zato sam i odlučio da se ove nedelje pozabavim baš tim fenomenom.

Antistres misao