Kolumna Antitabloidno 70 godina Jugotona

Kolumna Antitabloidno
70 godina Jugotona

Obožavam taj znak na kojem je zlatna ptica, i ono „nova ploča, nova ploča“. To mi je i ton na mobilnom za SMS.

Prve ploče koje sam dobio od roditelja, za stari, praistorijski gramofon su bile ona od Nede Ukraden, tada je imala crnu, dugu kosu, ploča „Je l to taj“ i ona od Zdravka Čolića na kojoj je pevao „Gori vatra“.

Prve đačke žurke provodili smo uz gramofon i kreštav glas Vlade Kalembera dok je pevao „O, o, o Lili“. Mene su prvi put opevali „Novi fosili“ u pesmi „E moj Saša“. A kad sam prvi put poljubio Sanja Doležal je pevala „Bilo mi je prvi put“.

„Novi fosili“ su, rekao bih, billi kao ABBA, samo na Balkanu.

Seksualna iskustva, u ta čedna vremena, sticao sam slušajući pesme grupe „Zana“, Olivera Mandića, preslušavajući album „Program tvog kompjutera“ (grupa „Denis i Denis“) i „Zenicu bluz“ od „Zabranjenog pušenja“.

Postojao je tada samo jedan TV kanal – JRT, i ja sam tog posebnog ponedeljka u mesecu trčao kući da gledam emisiju „Hit meseca“ koju je vodila Dubravka Duca Marković.

Iz tih godina kao jedno od najvećih ludila pamtim „Suadu“ i „Plavi orkestar“.

Moj prvi kontakt sa televizijom bio je kada sam kao srednjoškolac. Desilo se to na „Jugoviziji“, one godine kada je Danijel pobedio i Lepu Brenu i Bebi Dol i Mišu Kovača.

Posle osvojenog četvrtog mesta na Evrosongu, što je tada bio nezampaćen uspeh, svi smo na novosadskom bazenu gledali nastup Danijela i sestara Barudžija. Kao što smo zimi jurili na Novosadski sajam, da gledamo „Riblju čorbu“ i „Parni Valjak“.

Poznavati dela Džonija Štulića je bila ulaznica za društvo i pametne razgovore sa svojim drugarima. Okupljali smo se noćima kod nekoga od nas, i slušali hitove sa rok ploča domaće produkcije.

Na maturskoj ekskurziji u Karlovačkoj gimnaziji većina je htela da sluša „Paket aranžman“ i „Električni orgazam“, dok sam ja u autobusu forsirao kasetu grupe „Magazin“ na kojoj je Ljiljana Nikolovska pevala pesme „Oko moje sanjivo“ i „Put putujem“. Tokom tog maturskog putovanja, svi, i rokeri i šlagerši, horski su pevali „Zlato moje, srećo moja, moja poslednja i prva ljubavi“.

Kada sam spremao žurku za punoletsvo, na kojoj je bilo stotinak ljudi, glavni hit je bila pesma „Moja ljubica“ koju je pevao Massimo Savić.

Odlazeći u JNA poneo sam za vokmen kasetu sa pesmom „Ostali si uvijek ista“. U Koprivnici, tokom mojih vojničkih dana, bio je jedan džuboks. Na njemu sam voleo uvek da pustim pesmu „Gde Dunav ljubi nebo“ Josipe Lisac.

Za reč kriza sam prvi put čuo u medijima osamdeset i neke, a grupa „Neki to vole vruće“ ju je opevala u pesmi „Teška vremena prijatelju moj, đavo ih odnio“.

Koliko će naš život biti težak shvatio sam iz stihova Đorđa Balaševića u pesmama „Bezdan“ i „Ne lomite mi bagrenje“.

U novijem vremenu, dok sam čitao lažne vesti o Oliveru, kroz glavu mi je samo prolazila jedna pesma – „Oprosti mi pape“. Da bih uspeo da preživim ovu godinu, uvek bih samo pustio pesmu Gabi Novak koja kaže „Pamtim samo sretne dane“.

I apsolutno ne znam koja je to aktuelna pesma ona koja je obeležila 2017. godinu. Samo znam šta sam ja slušao, da bih ostao normalan i stabilan u ovoj godini koja i nije za pamćenje.

U godini u kojoj je otišlo toliko legendi da ni u sledeće dve decenije neće biti moguće stvoriti nove.

I zato slušam samo „Stvari lagane“ i onu od Mikija (Jevremovića) „S kim si sada kad je tužno vreme“.

Da nema muzike sa etiketom ’’Jugotona“ (Jugoton Croatia Records) zaista bih bio u problemu šta da slušam u ovim vremenima, kada se nema šta pametno čuti ni na radiju, ni na televiziji, a bogami je opasno i približavati se Youtube-u.

Zato se ja i držim – starih dobrih vremena.

Antistres misao