Kako se obraćate sebi a kako drugima Znate li koliko su reči zaista moćne

Kako se obraćate sebi a kako drugima
Znate li koliko su reči zaista moćne

Ona dodaje da mozak i Univerzum uvek kažu „da“:

Ako stalno „moramo“, „ne možemo“; „teško nam je“, mozak i Univerzum će nas podržati: „Hajde da učinimo da ova gospođa ili gospodin moraju, ne mogu i da im bude teško, kad već toliko žele“. Znaš ono: „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“?! E, pa važi jednako i „pazi šta ne želiš, možda ti se i ostvari“. U radu na sebi i sa drugima, mnogo puta sam se uverila da je ovo potpuna istina.“, priča Milica.

Prekidam je zapažanjem da bismo, pažljivo biranim rečima, svaku neprijatnu komunikaciju mogli učiniti ugodnom. Milica zna i kako:

„Kad napetost kipi u nekom razgovoru, to ni jednoj strani ne prija. Tada je zgodno samo se setiti šta bismo sebi poručili da smo na strani sagovornika. Smisliti par reči i izgovoriti ih u prikladnom kontekstu. Komunikacija odmah postaje mekša. Ako znamo da svaka neugodna komunikacija više škodi nama nego sagovorniku i te kako ćemo se potruditi da negujemo prijatne razgovore.“

reči

 

I dok posmatramo ljude oko nas, one koji govore rečima ali i telom, pitam je:

„Koliko je uopšte važno da ta dva načina izražavanja budu u skladu, recimo da ne skrećemo pogled, ne krivimo glavu, da nam usta lažu a telo otkriva istinu?“

Milica se slaže da je i govor tela važan način komunikacije i odraz misli i osećanja:

Ima više ljudi koji jednostavno slušaju reči, nego onih koji umeju da čitaju govor tela. Tako da je korisno više paziti na reči, nego na telo, ali je najbolje uskladiti jedno i drugo. A nije u pitanju posebna veština, već iskrenost prema sebi.“

Zanima me gde najviše pravimo pogreške. Kažem joj:

„Ja verujem da ako neko želi, može naučiti da koristi drugačije reči, da uopšte drugačije razgovara, da može naučiti da opisuje život i ljude drugačijim rečenicama, i da time automatski podiže kvalitet postojanja i stepen radosti i spunjenosti.“, a Milica se nadovezuje:

„Rekla bih da je najvažnije da svakog dana damo sve od sebe da zavolimo sebe. Ne savršenu verziju sebe, po društvenim ili drugim kriterijumima, već sebe takve kakvi jesmo. Iz te ljubavi se rađa i ljubav prema drugima. Takva ljubav budi lepotu reči koje upućujemo i sebi i drugima.“

Pričam Milici kako meni, recimo, blokadu tokom komunikacije pravi svako obraćanje u formi naredbe. I pitam, koje nam reči puno pomažu.

„Evo, moj sin je već u prvom razredu naučio da su „četiri čarobne reči“: hvala, molim, izvini, izvoli. Baš ću na predavanju, u utorak, 8. maja, objasniti zašto su ove reči lekovite. Moja lekovita reč je i „lepo mi je“, kaže Milica.

Ostale smo još malo da bismo shvatile da ovo nije kraj, već samo pauza u razgovoru o rečima. Možda nam se nove ideje pojave tokom sledećeg predavanja ciklusa „Kulturan svet“  8. maja (klub Lava Nova u 19h).

Da, govoriće vam baš Milica Stojiljković, zvanično, tema je „Moć reči, u komunikaciji sa sobom i drugima“, a nezvanično – smislite šta želite da je pitate o načinu na koji biramo i koristimo reči kada govorimo sebi i drugima.

Tekst: Željka Zebić
Foto: privatna arhiva
Antistres misao