Ivana Gavrilović Stanković Ne odlažite svoju sreću

Ivana Gavrilović Stanković
Ne odlažite svoju sreću

Nisam verovala da će mi ples doneti iskonsku sreću… Nisam, zato što sam naučena da se nesreća, tuga i nezodovoljstvo podrazumevaju, da je život težak i da ako ne boli, to nije život, baš kako je veliki Andrić govorio.

A onda nešto počne da uvodi sumnju i opovrgava postojeća, i te kako čvrsta uverenja. Nešto što se zove rad na sebi i sopstvenom razvoju. Trenutak kada čovek shvati da se karakter može menjati i to svesnim delovanjem. Na kraju krajeva, sreća ima veze sa svešću, a ne sa karakterom. Kada osvestimo uzroke besa, ljutnje i frustracije, oslobađa se zdrava energija koja je stvaralačka i kreativna – to je naše jedino pravo vlasništvo kojim možemo raspolagati onako kako želimo. I dok ne shvatimo da je sreću nemoguće naći u megalomanskim tržnim centrima, neracionalnim kupovinama i prestižu koji nam se svakodnevno plasira, nećemo ni primetiti da se sreća jednostavno dešava. Nije potrebno da je besomučno tražimo grčevito se boreći sa drugima koji su u potrazi za istom, niti je neophodno podnositi stanje neprestanog napora uma da nam omogući sve ono što mu pošaljemo kao svoju želju.

Sreća je svojstvena ljudskoj prirodi i ako je posmatramo kao fenomen  kroz evoluciju, otkrićemo da je sa tehnološkim razvojem i digitalizacijom, ona postala raritet, da ne kažem luksuz. Ko još ima pravo na nju pored svih kredita, visokih troškova i nedostižnih standarda modernog društva? Da li je ona predodređena samo za istočnjačke mudrace koji su ponirući u sebe shvatili suštinu i svojom svešću je dosegli, te sada pripovedaju drugima samospoznaju?

Tek kada su materija i svest potpuno integrisani, možemo biti celoviti i osetiti trenutke sreće. Polako ćemo se odvajati od osećaja neispunjenosti, neostvarenosti, nedovršenosti, a potom izgubiti u radosti. Um, telo i emocije mogu i poželjno je da budu u ravnoteži. Svojim umom, možemo uticati na sopstvene emocije i ponašanje, baš kao što svojim telom imamo sposobnost da menjamo svoje misli i osećanja. I dok plešem, svaki deo tela pleše sa mnom. To radim kao da me niko drugi ne gleda, jer mi više nije važno da moji pokreti budu savršeni. Naprotiv, oni sa tim novim saznanjem postaju meki, prirodni, možda i netačni, poput prvih dečijih plesnih igara kada se ne zna puno o tome šta se izvodi, već se uživa u prijatnom osećaju koji ritam stvara. U takvim trenucima, svi su dobrodošli. Otvorene ruke, otvoren um, otvorena duša. Ego se lagano utišava. Sreća je tu. Prostor i vreme nisu bitni. Zato, ne odlažite svoju sreću. Podijum čeka na vas.

Foto: privatna arhiva
Antistres misao